О најновијој представи Ратка Радивојевића могуће је говорити с више аспеката, али два преовлађују. Нека први буде онај по ком је „Вита нова“, иако рађена за сцену, заправо музичко-сценско дело, али не у класичном значењу тог жанра, него у једној од многобројних могућих алтернација. Други битан аспекат дела које се изводи у Позоришту младих је то што се у њему Радивојевић вратио најопштије речено невербалном театру, напустивши доскорашњи принцип да на сцену поставља дела новосадских комедиографа.
Баш као што је то реч у оригинално компонованој музици Немање Радивојевића (која би могла да функционише и засебно, мимо позоришног дела), тако се и у концепту и режији осећа својеврстан редукционистички отклон од познатог, од ритма и хармоније сваћених на традиционалан начин. Блиско неоавангардном приступу извођачкој уметности из друге половине 20. века, Радивојевићи на снажан ауторски начин креирају контуре дела које је у граничним подручјима апстракције. Тако и резултат, на неком општем рационалном плану, као код Платона у чувеној парадигми људског света као пећине, постаје слика раја која је заправо слика пакла. У овоме посебно учествује још један жанровски „експеримент“ – позориште лутака, односно њихових сенки, што несумњиво упућује на то да су и извођачи заправо марионете, група у којој је појединац осуђен на подвижништво и/ или утопију.
„Вита нова“ приказује четири лика који један за другим долазе у, рецимо, бању. Хладне боје, стерилан амбијент са доминантним креветом (сценографија Никола Џафо), СМС поруке које размењују са својим ближњима, све упућује, па и наслов представе, да су они „на другом свету“, у другој улози. У сценама које ће доћи, подједнако хумористички и иронички интонираним, они ће се попут правих глумаца и, уопште, позоришта, и разгибати, и насмејати, и расплакати… Као централни драматуршки мотив појављује се њихово конкурисање за позоришни пројекат, сцена којом провејава (ауто)рефлексија на савремено диктирани свет театра. Интонација поново ироничка – дакле, критичка, а њоме би ондa требало да буде обухваћен и властити опус, односно отклон од њега.
Изостављање „лепих облика“, естетизовања кореографија и мизансцена, употреба глумаца широко схваћеног средњег доба (Силвиа Крижан, Александра И. Плескоњић, Лидија Стевановић, Золтан Молнар), упућује на жељу за разголићењем, суочавањем са истином. Али, целокупан ангажман само додатно говори колико је такво нешто гротескно, у случају нас (обичних) људи, глумаца, сенки на зидовима пећине.
Дневник, 6. април 2011. Игор Бурић
Beleška posetiteljke predstave “Vita nova“
Za oštrenje ganglija i otvaranje pora
U bioskop i pozorište dolazim bar 15 minuta ranije i čim je moguće – ulazim u salu. Tih 5 do 10
minuta koje provedem na svom sedištu, u mraku, pre nego što predstava počne, to je moja
tampon-zona. Vremenski prostor koji mi je potreban da iza sebe ostavim svoj svakodnevni
kosmos i priđem kosmosu drugih ljudi. Vreme potrebno za transfer iz jednog u drugi svet, ovog
puta posredstvom pozorišne predstave. Za tih 5 do 10 minuta u mraku sale odbacujem i sve
svoje uloge koje igram u svakodnevnoj kominikaciji sa ljudima sa kojima imam različite odnose.
Za tih 5 do 10 minuta prestajem da budem novinarka, mama, supruga, prijateljica, srčana
bolesnica, drugarica, komšinica, autorka dve knjige, jedne izložbe i raznih drugih ludosti. Za tih
5 do 10 minuta skidam sve maske, otvaram pore i naoštrim ganglije. Na kraju, zar ima smisla
sedeti u publici a i dalje igrati svoje svakodnevne uloge kad će uskoro pred nas izaći pravi
glumci, profesionalci? Ovoga puta u kosmosu autora i reditelja Ratka Radivojevića.
U pore i ganglije mi prvo ulazi nelagoda od beline koja se širi sa pozornice. Na sredini samo
jedan krevet. Prosektura? Na tu pomisao, osetim u nozdrvama karakterističan miris bolnice i
laboratorije. Ipak, nije prosektura, biće da je neka banja jer iznad kreveta, pri vrhu, flešuje crveni
neon sa natpisom “Čarobno blato”. Ona prva naoštrena ganglija šalje asocijaciju: metafora za
Srbiju. Ali ono “čarobno” se nikako u to ne uklapa? Osim ako Ratko u međuvremenu nije otkrio
šta je to čarobno u ovome što živimo svakodnevno. Igram se dalje, stiže sledeća asocijacija:
obor. Blato i obor, asocijacija na jedan tekst moje drugarice koja društvo u kojem živimo opisuje
kao “partijski obor.” U oboru je blato…u oboru žive svinje koje su izmislile da smo “svi jednaki
samo su neki jednakiji”…objavio nam je Orvel, onomad u “Životinjskoj farmi”. To već odgovara.
Blato je čarobno samo za jednakije. Za svinje. Onda je OK i moja prvobitna slutnja da je u
pitanju metafora za Srbiju sa “osvrtom na partijski obor”, odnosno “čarobno blato”.
Igre sa mojim porama i ganglijama do početka predstave. I to je deo predstve. Ne mogu da
blejim, ne obraćam pažnju ko je još došao na predstavu, kako je obučen, ko je s kim. To su
dosadne i glupe igre, ne dozvoljavaju transfer iz jednog u drugi svet.
Neposredno pre prvog zvuka sa pozornice, iz pora mi nadolazi: Vita nova? i zavrti se: ”Vita
nova, nova raja”..jedna od kultnih pesama istarske punk grupe “Gori usshi Winetu”.
Nastavak prepuštam drugim kosmosima. Kreće predstava. Uključujem pore,malo uvlačim
ganglije. Samo malo. Belina dominira. Belina kao odsustvo smisla, kao praznina. Na pozornici
se jedna po jedna pojavljuju tri glumice (Slivija, Aleksandra i Lidija) i na kraju glumac Zoltan.
Pozorište pokreta, izraza, osećanja iskazanih u pogledu, načinu dodira, žustrini ili blagosti
pokretanja ruke, prstiju, pramena kose, usana, osmeha. Četiri osobe u belim neobičnim,
maštovitim dresovima (kostimi: Romana Knežević) kakve verovatno koriste u top-haj velnes
centrima (moderan naziv na doteranu banju). Ne znam, ne obilazim. Da li su to četiri osobe
ili četiri ljušture od osoba? Nema naznaka ličnih identiteta. Uniformnost. Senke na zidu
pokazuju lutke na koncu. Ne sumnjam, to su bivše osobe kojima je konzumerizam pojeo
identitet. “Čarobno blato”, metafora za ono što je –in. Ko nije in-taj je aut. Autsajder. Koncept
liberalnog kapitalizma, pristigao u Srbiju u paketu sa tranzicijom. Luzeri i vineri. “Vineri”
(pobednici, alavi, pohlepni) su “in”. “In” je ono što vam se putem reklama nameće kao potreba.
Samo zato da bi neko zaradio dok vi trošite. Ubeđeni da ćete crći ako ne odete u solarijum.
Da bi trošili, bombarduju vas rekamom kako ćete imati “78% definisanije lokne” ako koristite
(kupite) xy šampon jer je u trendu (in) – imati lokne. Ko nema lokne, nije in. Aut je, luzer, gubitnik.
Neka crkne. Nek crkne ako ne koristi kozmetiku za podmlađivanje- in je biti mlad. Nek crkne
ako ne ide na masaže, u velnes centre, na tretmane. In je biti – mršav. Definitivno, bolje da
budem in nego da budem van trenda – zaključuje brzo nemisleće ljudsko biće čiji se identitet
osobe pretvara u pocepanu krpu. Biti “in” je značilo prvo biti ošišana ovca : kupiti to što su
vam nametnuli kao neophodnu potrebu. Do te mere se potrebe nameću da osobe sa malim
identiteskim kapacitetima brzo odbace i poslednje krpice svoje ličnosti (osobnosti) i brzo se
odenu u konzumerističke uniforme: svi na velnes, svi u banje, svi u belim dresovima, svi sa
mobilnim telefonima, svi sa istim ili sličnim msm porukama: “ovde je super”. Svih četvoro
glumaca uniformisani. U svakom smislu. Isto odeveni, sa istim tužnim ili veštački nasmejanim
licima. “In” je osmeh ala Kluni, zar ne?
“Čarobno blato”, mesto koje je svuda oko nas. “Čarobno blato” mesto u čijoj priči smo svi objekti
a ne akteri. Objekti tretirani masažama, glupim TV programima, reklamama. Tretirani. Pasivni.
Manje više svi. Blato kao metafora je idealno mesto gde bivše osobe mogu do kraja pobeći od
sebe. Da se više nikada ne vrate. Utopljene u belinu, u odsustvo smisla. Predstva je potakla
još neke asocijacije, podsetila me na nedavno objavljen tekst “Deca postkomunizma” Borisa
Budena…neću ništa citirati, sjajan je i valja ga u celini pročitati. Potražite ga na netu.
Koliko aoscijacija, ideja, opservacija, promišljanja- a samo jedna predstava. Bez ijedne
izgovorene reči! Predstava koja ne sputava vaše ganglije da se slobodno bacakaju, da vam se
pore slobodno šire.
“Vita nova” je predstava nakon koje sam se osećala sumorno. Znači, nisam bila –in jer je u
modi nešto drugo. Predstava koja se, tako sumorno bela, razliva preko stepeništa pozorišta,
stapa se sa muzgavom svakodnevicom, utapa u živote sve većeg broja ljudi. Hara kao kuga. To
odsustvo smisla je bolest. A na to odsustvo smisla moje ganglije i pore se uznemire. Projektuju
mi asocijacije, ideje, maštarije o utopiji, slobodi, osobama sa identitetom, društvu u kojem će
živeti raznolike osobe snažnih identiteta. Društvu u kojem će živeti u dokolici. Onoj kako su je
razumeli i živeli antički filozofi. Osobe u dokolici nemaju slobodno vreme jer slobodno vreme
imaju samo –neslobodni. Danas neslobodni ljudi nemaju dokolicu, imaju samo slobodno vreme
i koriste ga u samoposlugama, wellnes centrima, u posmatranju praznine na “rijaliti farmama”
šou programima, u belini. Projektujem društvo u kojem kapital i moć ne nameće šta je “in” a šta
aut, društvo kojem su potrebne osobe a ne ljušture od osoba, pretvorene u brojke i ugrađene u
konzumerističke finansijske i advertajzing godišnje planove.
Znam da trenutno nije “in” biti sumoran. “In” je širiti optimizam. Ali taj “in”, taj prevarantski
koncept je namenjen- ljušturama od osoba. Ergo, ljušture nećete videti na ovoj predstavi.
Otuda je i sa priličnom tačnošću moguće proceniti životni vek predstave “Vita nova”. Novi život
ne traje dugo, on je kao bura, on pokreće. Prvo pore i ganglije. A to nije “in”. “In” je sumorna
belina odsustva smisla maskirana u šljašteće neonske reklame i druge vesele oblike za
prodaju potreba. Ne primećujemo belinu zaslapljeni neonskom reklamom: “Čarobno blato”. Ako
dopustimo svojim porama da dišu, možda ćemo osetiti, nekako nasluti da je ipak reč o –blatu.
Odnosno, kad iščezne belina znaću i da većina zna. Čeznem da iščezne.
Jovanka Zlatković (zabeležila 24.2.2011)
