Поп Ћира и поп Спира

комедијa по истоименом роману Стевана Сремца

драматизација и режија: Ратко Радивојевић

сценографија: Никола Џафо

костим: Романа Кнежевић

музика: Немања Радивојевић

лектор: Саша Латиновић

играју:

Поп Ћира Слободан Нинковић                                                             Поп Спира Драган Зорић

Попадија Перса Александра Плескоњић                                       Попадија Сида Вера Хрћан Остојић

њихова ћерка Меланија Славица Вучетић                                    њихова ћерка Јуца Марија Митровић

учитељ Пера Иван Ђурић                                                                      брица Шаца Дејан Шарковић

Марија Митровић, Славица Вучетић, Вера Хрћан Остојић, Александра Плескоњић, Драган Зорић и Слободан Нинковић

Вера Хрћан Остојић и Александра Плескоњић

Марија Митровић и Славица Вучетић

Иван Ђурић, Марија Митровић и Вера Хрћан Остојић

Александра Плескоњић, Славица Вучетић, Иван Ђурић, Марија Митровић и Вера Хрћан Остојић

Марија Митровић и Дејан Шарковић

Слободан Нинковић и Драган Зорић

Драган Зорић и Слободан Нинковић

инспицијенткиња и суфлерка: Олга Јовановић
дизајн светла: Пеђа Јерковић
дизајн тона, светло и тон: Ђорђе Илић
израда лутака: Никола Џафо, Лазар Чурчић и Дејан Јанков
асистенти сценографа: Лазар Чурчић и Дејан Јанков
шминкер и власуљар: Горислав Видаковић

израда костима: Светлана Дамјановић, Никодинка Фолић и Татјана Стајшић
израда сценографије: Стеван Гез и Мирослав Кнежевић
сцена: Зоран Микић и Вељко Мијић
гардероберке: Марина Перић и Драгица Вуксановић

организаторка: Ивана Тодоровић
шеф технике: Зоран Лазин
односи с јавношћу: мр Тијана Делић
сарадница за маркетинг: Драгана Микић

дизајн плаката и књижице: Една Мачковић
фото: Бранко Лучић

У једној наизглед идиличној и помало магијској атмосфери војвођанског села живе две поповске породице без икаквих материјалних брига. Плодна земља свуда наоколо… Живе ван времена и ван цивилизације, њихови сатови подешени су тако да их само они разумеју. Пошто немају додира са спољашњим светом, то им је сасвим могуће. Смењују се дани и годишња доба, све остало стоји. Нема непознаница, трзавица, све је паланка и њене игре која се оглашавају на сва звона. Они сами мали, дебели и мекани, не зна се где се завршава стварност и почињу визије. Затичемо их у тренутку када су у обе породице стасале ћеркe за удају. Ћерке су различите: jедна је здраво проста, дебела и румена, друга је бледа, болесна од финоће, говори немачки, чита књиге и свира клавир. У рату две породице око младожење, новог учитеља, ратују две идеје, конзервативна и проевропска, заправо њихове до непрепознатљивости искривљене верзије, изопачене у лутању до тог краја света и препуштене тамошњем оригиналном тумачењу. Убрзо се појави и други младожења, сеоски брица, и свака девојка добије оно што је желела и заслужила. Девојке су се поудавале, отишле од куће. Рат је, међутим, почео и није се више могао зауставити. Посејано семе мржње пало је на плодно тлo. Две поповске породице остале су у свом давно започетом рату. Карактер је судбина, каже Хераклит. Ово је комедија наших карактера – судбине с предвидивим крајем који живимо у сиромаштву, глади, пустоши… А плодна земља свуда наоколо, позива нас да се вратимо из митологије у цивилизацију… Роман о попу Ћири и попу Спири објавио је Стеван Сремац 1894. године.