Beočin
brodski dnevnik
14. avgust
 |
 |
 |
 |
 |
 |
Polazak sa Kamenjara planiran je za 12 sati. Okuplja se ekipa, novinari. Prethodne noći padala je kiša i sveže je. Pijemo kafu u bašti restorana, pozdravljamo se sa Mićom i polazimo. Iza nas ostaje Kamenjar. Put je voma kratak, tek desetak kilometara, koje prelazimo za sat i četrdeset minuta. Idemo uzvodno, a i ne žurimo. Na brodu je hladno.
Stižemo do lepe beočinske peskovite plaže ispred restorana „Karaš“ Milorada Lukenjića. Dunav je naglo opao i plaža je široka. Lep pustinjski prizor, samo Bane i beli stub za koji ćemo privezati brod. Sneža Miletić skuplja školjke. Razvedrava se, čak je i toplo.
Krećemo u šetnju. Mi smo u naselju „Dunav“, i prvo prevaljujemo nekoliko kilometara do Beočina. Ispred jedne od najstarijih fabrika cementa u našoj zemlji koja je odnedavno postala „Lafarž“, slikamo fasadu Konzuma i izlazi portir da nas upozori da je to zabranjeno. Smejemo se mada nije smešno. Idemo do Špicerovog dvorca i nalazimo ga u jadnom stanju. Nema nigde nikog, može se ući, može se slikati. Posle saznajemo da je dvorac na tenderu.
Raša Doderović nam šalje sms-poruku sa savetom da obavezno prošetamo do manastira ali preračunavamo vreme i shvatamo da moramo nazad. Primećujemo da nigde nismo videli plakat za predstavu. Pada noć i nema publike. Bane se ne nervira ali ipak poput Pitije izgovori: „Publike nema mnogo nikog“. Smešna frojdovska omaška, ali publike stvarno nema. Ipak, predstava će se igrati i Andrejka uzima metlu u ruke da počisti pesak sa scene.
Malo pre devet na predstavu dolaze Novosađani koji letnje dane provode u Banoštoru: Duška i Miša Žižakić sa ćerkom Ninom. Radujemo se da ima nekoga ko je dobro informisan o kulturnim događanjima u Beočinu i pitamo ih kako su saznali za predstavu. Kažu javio im je iz Novog Sada Raša. Organizacija je negde zakazala. Stiže pedesetak ljudi a i Televizija Beočin. U lepom pustinjskom ambijentu, kao na kraju sveta, igra se predstava i održava koncert benda.
