Madridski dnevnik
Menton
POLAZAK
11. oktobar
Kako otputovati u Madrid sa lutkama? Možda bi mogli da ih spakujemo u velike kese i da putujemo avionom, nisu teške. Ipak, bolje kombijem.
PRVA STANICA MENTON
12. OKTOBAR
Rano ujutu sižemo u Menton na Azurnoj obali, u Francuskoj uz samu (bivšu) italijansku granicu. Grad je u podnožju Alpa i vazduh je opijajući. Na obali prvo stotine jarbola, u produžetku peskovite plaže, i na kraju stari grad. U šest sati još je noć i sa svitanjem istrčavaju najhrabriji (najstariji) džogeri. Za njima, već po danu grupice biciklista, rekreativaca u profesionalnoj opremi i zajedno sa njima šetači pasa. Oko osam sati nedeljnog jutra najzad se otvara prvi kafe, Narval. I konobar i desetak gostiju gledaju na televiziji trku Formule 1, nervozno puše i u poslednji čas zaokružuju kladioničarske tikete. Dok pijemo kafu za stolom na uskom trotoaru, čujemo da je pobedio Barikelo.
Uz obalu, tek sada vidimo, jedna do druge parkirane “kućice na točkovima”, ima ih preko sto. Otvaraju se vrata i izlaze mladi ljudi, neki sa decom. Spavaju potpuno besplatno, sada u oktobru, van sezone. Plaže više nisu puste. More i vazduh su skoro iste temperature, oko 27 stepeni. U međuvrmenu izlaze i svi, malobrojni, turisti šetači, stariji, Francuzi i Italijani. Roletne na većini hotela i vila ostaju spuštene. Uz obalu stižemo do starog grada koji je smešten na jednom brdu koji sa visine ulazi u more i zagrađuje mali zaliv. Dvospratne i trospratne stare kuće jedna iznad druge u vazduhu. U sredini crkva. Ulazimo u grad i nalazimo otvorene radnje sa suvenirima, barove i restorane. Uz francuske, i marokanski. U poprečnu ulicu namamljuje nas gužva. Tamo je pokrivena pijaca sa voćem, povrćem, ribom, plodovima mora, vinima, ali se najduže zadržavamo ispred pijace, pred dugačkom tezgom sa začinima. Biberi (preko deset vrsta), lavanda, provansalske trave, orijentalni, indijski, kineski.
Vraćamo se u hotel da se odmorimo. Sobe smo rezervisali preko Interneta u Hotelu “Etap”. To je lanac francuskih hotela koji veći deo dana rade bez recepcije. Ispred hotela je mašina koja se zove Distributer soba. Sa brojem rezervacije i VIZA karticom, mašini plaćamo sobe, i dobijamo kodove (šestocifrene brojeve) koje ukucavamo na ulasku u hotel i u sobe. Soba je za dve ili tri osobe, veoma je čista. Doručak se doplaćuje, kao i garaža. Međutim, vođeni osećajem koji nas nije prevario, da smo u mirnom i sigurnom gradiću, ostavljamo kombi na besplatnom parkingu ispred hotela.
Uveče, svraćamo u onaj marokanski restoran. Restoran je kao hodnik, dugačak i uzan. Za najvećim stolom sedi nekoliko žena sa bebom, piju čaj. Pored nas je Indijanac sa perom u kosi, sa lupom čita neku debelu knjigu. Kuskus je odličan, ali na sreću smo naručili samo jednu porciju jer je ogromna. Konobar nam donosi čaše ali nas ne pita šta želimo da popijemo. U automatu ima vode i sokova. Oni nude samo čaj. Vraćamo se obalom ka hotelu. Plažu su zauzeli klošari i njihovi psi. Večeraju iz svojih kesa, raspoređuju kartone i ležu.
