BROD TEATAR i Ratko Radivojević na trećem festivalu Istok ide na Zapad u Londonu
Londonski dnevnik
POLEĆEMO
Subota, 30. jun Čudan osećaj – ja ponovo letim! Letim za London. Poslednji put sam leteo na festival pre deset godina, Gran Festival – Ciudad de Mexico.
Blagi strah od letenja ponovo se uvlači u mene. Ali, radost zbog nastupa u Londonu, uz pomoć nekoliko duplih stomaklija, kao i uvek do sada, pobeđuje strah. U avionu vesela atmosfera. Niko iz ekipe do sada nije nastupao u Londonu. Nismo čestito ni preleteli Novi Sad a već je ceo avion bio pozvan na predstavu u GEJT teatar. Jako sam se kasnije obradovao kada je gospođa Rada, sa svojom sestrom kod koje je išla u posetu, održala obećanje i došla na predstavu.
London!!! Na aerodromu nas je dočekao, lično, direktor festivala gospodin Filip Le Muen, sa njim je bila i Rebeka, organizacioni sekretar. Ljubljenje, stomaklija i vožnja (levom stranom, to sam do sada gledao samo na filmu) do hotela. (Istok se divi Zapadu)
PRIPREME
Nedelja, ponedeljak, utorak pre podne 1-3. jul GEJT TEATAR!!! Predstoje nam dva i po dana za postavljanje scene, svetla i za probe. Upoznajemo se sa ljudima iz Gejta. Veliki profesionalci i znalci svog posla i ujedno čisti entuzijasti, svako radi i odgovara za svoj deo a kad ko ima vremena brine o ostalima: sprema kafu, sendviče, donosi sokove (stomakliju sam sklonio za posle premijere – nema alkohola dok se radi) pere šoljice… Sve nam je podređeno. Osećamo se kao zvezde. Šta poželim, oni stvaraju. (Zapad se otvara prema Istoku) Ni Istok nije sedeo skrštenih ruku. Na ljubav uzvratio ljubav, a prali smo i šoljice. Sve nas je zajedno držala želja da uradimo sve što možemo da predstava dobro prođe. Dva dana skoro da nismo izlazili iz teatra. Napravljen je precizan raspored rada u kome je bila predviđena čak i pauza za caj (mada niko od nas nije bio bolestan) ali kako ga se Istok nije držao, Filip se zabrinuo za svoje ljude (racionalni Zapad) opominjući me da moraju da se odmore. Medutim, Džo, žena akcije, šef tehnike i ekspert za pozorišno svetlo, letela je po sceni tražeći najbolji reflektor za glumce koji nisu hteli da odu na odmor (suludi Istok) nego su stalno igrali scene da bi ona mogla što bolje da ih osvetli. Džo je posle odgledane probe shvatila o cemu se tu radi (Zapad se stopio s Istokom) i počela da kreira svetlo i da pravi fantastičnu atmosferu, od scene do scene (kakvu sam sanjao na Istoku). Na kraju, kada smo postavili svetlo, prebrojao sam pedeset reflektora – i to kakvih!!! (kod kuće predstavu osvetljavamo sa dvanaestak). Istok u meni pitao se gde je tu pravda. Ne zaboravljam ni sveznajućeg Sajmona, šefa scene koji je napravio kompletno novu scenografiju (da je ne bismo nosili odavde, jer bi prevoz bio skuplji – (ekonomični Zapad). Na moje zaprepašćenje, posle generalne probe, nekoliko sati pre premijere, kaže mi – »Sada da okrečimo scenu u crno«. Istok pita – »Zašto da se kreči kad je vec crna«, a Zapad odgovara – »Jeste crna ali ima par belih tacaka«. Istok ćuti i ne može da veruje. I Zapad ćuti i kreči. Tu je i Kristina Sirotanović, moje usta i uši – kako sam je zvao, mlada, preduzimljiva i vredna Beograđanka, student organizacije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a na Festivalu stejdž menadžer koja ume da drži konce u svojim rukama.
PREMIJERA
Utorak, 3. jul u 19.30 – PREMIJERA U LONDONU!!! Dolazimo u pozorište u 18 sati. Poslednje pripreme: glumci se zagrevaju i, iako smo isto pre podne imali generalnu, Džo proverava svetlo i ton, Sajmon ponosno razgleda scenu bez ijedne bele tačkice, Kristina proverava da li su svi na svojim mestima. Ne znam ko je u publici i ne raspitujem se, a voleo bih da znam da ima publike. Odlazim kod glumaca u garderobu, izgovaram moje čarobne reci za podizanje i kada smo spremni, kažem Kristini: – »Mi smo gladni, daj publiku.«
Sala je puna. Predstava počinje na vreme. (Na Zapadu se ne čekaju čak ni političari)
Predstavu pratim iz kabine, odakle Džo vodi i svetlo i ton a Kristina održava vezu sa glumcima. Pažljivo gledam reagovanje publike. Vidim samo njihova leđa i vidim da se ne miču. Dobro je. (Istok je zgrabio Zapad) Džo takođe ne mrda. Pomera samo prst kojim pritiska dugme na tastaturi za svetlosne promene i uzdiše. Kristina zadovoljno klima glavom. Mada smo izolovani u kabini, preko interfona čujem reakciju publike. Reaguje na istim mestima kao i naša publika. Jako dobro! Predstava je za izvođenje u Gejtu pretrpela izvesne promene pošto je ta scena znatno uža nego ona na koju smo navikli i publika je na 2 metra od glumaca (ne preterujem) što je velika prednost, publika vidi svaki titraj lica i tela. Na kraju: veliki aplauz i povici »bravo«. Posle predstave koktel u foajeu pozorišta. Upoznajem gospođu Maju Divac, atašea za kulturu u našoj ambasadi u Londonu, gospođu Nadu Vulić, direktora agencije – Seven Arts Promotions Ltd. – za scenske delatnosti, tu je i gospodin Relja iz B92, snima i intervjuiše novinar gospodin Vasić, zatim oduševljena gospođa Erika Vajman, umetnički direktor Gejt teatra, moja drugarica Marija Mihajlov naš porodični dobri duh, lekar homeopata koja je donela i kolače na premijeru, Blagoje, gazda restorana… Filip i Kristina me upoznaju sa engleskim glumcima i rediteljima. Atmosfera više nego prijateljska. Dozvoljavaju i da se zapale cigarete (Zapad gazi sopstvene zabrane) a tu je i stomaklija koju nudim svima redom (neumereni Istok). Oko ponoći Filip nas vodi na brod na Temzi da proslavimo. BROD NA BRODU – Istok na Zapadu. Oko 4 sata ujutru uspevam da se izvučem sa broda i na obali nalazim telefonsku govornicu iz koje se javljam mojoj Duški. Pričamo oko petnaestak funti (rasipnički Istok) i radostan odlazim na spavanje.
PREDSTAVE, POZIVI, PRIJEMI, RADIONICA
Sreda 4. jul Već u 10 sati sam u kancelarijama pozorišta. Ekipa se polako okuplja i kreće u šetnju po Londonu. Nemamo puno vremena, već u 17 sati moramo svi biti u pozorištu, spremni za predstavu. Glumci se pre predstave zagrevaju, Džo kontroliše svetlo i ton, ja proveravam raspoloženje. Sve je u redu. Predstava može da pocne. Aplauz. Posle predstave susreti i razgovori u foajeu – ovoga puta zabrana pušenja je u punoj svojoj snazi (Zapad je kratko bio Istok). Odlazimo u pab. Razgovor uz viski, stomakliju smo popili, ostala je samo grančica iz flaše koja se jadna osušila i kojom mašem ispred nosa začuđenom Zapadu (ludi Istok). Mahao sam samo do 23 sata. Pab se zatvara (Zapad sutra radi). Ko želi može u noćni klub. Hvala, skupo je. (Istok baš voli noćnu šetnju Londonom)
Četvrtak 5. jul Pre podne se dogovaram sa Filipom i Erikom oko radionice koju bih trebalo da održim engleskim glumcima u petak pre podne. Obaveštavaju me, takođe, da će večeras posle predstave biti razgovor sa publikom. Ništa od posete rodbini sa kojima sam uspeo da se čujem telefonom. (Istok se pretvara u Zapad) Igranje iste predstave iz večeri u vece je novo iskustvo. Ali, ekipa je opijena dobrim prijemom i igra punom snagom kao i prve večeri. Posle predstave pauza petnaestak minuta i onda razgovor. Iznenadilo me je da su skoro svi koji su gledali predstavu ostali na razgovoru (radoznali Zapad). Na scenu su postavljene stolice za mene i ekipu, publika je ostala na svojim mestima u sali. Odgovarali smo na pitanja ko smo i kako je nastala predstava. Nisam baš otkrio ceo recept. (tajanstveni Istok) Posle tog oficijelnog razgovora svi smo se izmešali tako da je ćaskanje nastavljeno i u sali i u foajeu. To veče upoznao sam se sa vrlo interesantnim i simpatičnim gospodinom Hasanom Torfehom, koordinatorom za univerzitetska pozorišta iz Los Andelesa, kome se predstava jako dopala i koji me je pitao da li bih ja sa mojom trupom i predstavom došao u L.A. Bez dvoumljenja sam odgovorio sa – DA! (Istok ide sve više na Zapad)
Isto veče bili smo gosti u restoranu koji drže Blagoje i njegova žena Branka, londonska Novosađanka. Divni domaćini i što je umetnicima važno – sponzori.
Petak 6. jul U 10 sati sam sa ekipom stigao u Gejt teatar. Nekako u isto vreme pristigle su i engleske kolege. Zamolio sam Džo da upali u gledalištu jedan mali reflektor koji baca svetlo u obliku kruga u koji smo svi seli. Kako su se moji glumci sinoć na razgovoru predstavili, zamolio sam kolege iz Engleske da kažu ko su i čime žele da se bave. Slucaj je hteo da je baš tog dana njih petoro diplomiralo glumu na Oksfordu. Inače sve su to otvoreni mladi ljudi koje pored klasičnog zanima i alternativni scenski izraz. Svi oni pohađaju kurseve plesa i, ono što je drastično razlicito od Istoka, niko ne misli da mu diploma garantuje posao. Jure od audicije do audicije, od agenta do agenta tražeći mesto pod pozorišnim suncem. Želeli su da vide kako ja radim predstavu. Imali smo samo dva i po sata vremena i rešio sam da ih odmah ubacim u proces. Rado i željni novih iskustava, prihvatili su to. Ugasio sam svetlo i rekao da upamte prve asocijacije na muziku koju ću im pustiti. Pustio sam jednu temu od tri minuta Ninetine (Nineta Avramovic) muzike iz naše predstave. Normalno, dobio sam petnaest različitih priča. Izvukao sam, za mene, ključne reči i sastavio šesnaestu. Puštam istu muziku i povezujem priču sa muzikom. Naravno, nema teksta, samo pokret. Stalno sam morao da ih opominjem da radimo teatar pokreta i da moraju da slušaju muziku. Lakše su se snašli kada sam im zadao da svako prati i reaguje samo na odredeni instrument. To je izazvalo oduševljenje. Sve što je dobro kratko traje. Možda, ipak, jednom radimo zajedno?
U 14 sati moju ekipu i mene čekao je prijem u našoj Ambasadi. Krenuli smo pešice a sa nama su pošle i Rebeka, Džo i Kristina kao predstavnice Gejt teatra, Filip je morao na već ranije zakazan sastanak u Skopsku ambasadu. Dočekala nas je gospođa Maja Divac kao već stari prijatelj. Nisam zaboravio da ponesem buket cveća a poklonio sam joj i majicu koju smo nosili pred septembarske izbore u akciji Led-arta »Mrdni dupetom – pusti glas«, koja joj se dopala kada ju je videla na meni posle premijere. Samo što smo se smestili u salon stigao je i gospodin ambasador Vladeta Janković. Izvinuo se što nije stigao da dođe i pogleda našu predstavu pa sam mu ja, na njegovu molbu, malo ispričao šta je to tako interesantno što se Londonu dopalo. Pitao nas je da li smo stigli da vidimo i nešto od londonskih znamenitosti i da li smo bili u Glob teatru (a gde bi glumci drugo). Rekao sam da smo bili do Globa ali da nismo imali novaca da platimo ulaz, jer Ministarstvo kulture Srbije nije htelo da nam pomogne ni sa jednim dinarom smatrajuci da je »15 funti dnevno u Londonu« – koje smo dobili od Festivala – »sasvim dovoljno za hranu«. Naravno da sam rekao da nam je Ministarstvo kulture grada Novog Sada i Ministarstvo kulture Vojvodine pomoglo. Gospodin Janković je stvarno gospodin! Sredio nam je da udemo u Glob a da ne platimo. Zahvaljujem mu se i ovom prilikom. Posle lepog prijema naravno da smo se slikali sa gospodinom Ambasadorom i gospođom Majom. (Ne može Istok bez dokaznog materijala)
Prijatna šetnja do pozorišta i pripreme za predstavu.
Publike i dalje imamo. Radosti igranja takođe. Umor kao da se ne oseća. Ipak, posle predstave apelujem da se ranije ode na spavanje. Čeka nas još jedna predstava. Svi me slušaju. (Kao da su jedva dočekali, čini li mi se to?)
RASTANAK
Subota 7. jul Duški se redovno javljam ali rodbini iz Londona nikako. Za mnom je hajka. Rodbina vapi – »Spremili smo ručak, dođiiii!«. Obećavam da ću u nedelju imati malo vremena. Devet sati. Slobodno pre podne!? U 15 sati moram da sam ispred Rojal Korta – Filip me ceka, uzeo je karte da zajedno pogledamo Harolda Pintera na pozorišnom matineu (poslepodnevnom). Juriš! Moram da nađem specijalizovanu muzičku radnju da Nemanji kupim žice za klasičnu gitaru; moram da nađem specijalizovanu radnju da Jovanu kupim štitnike za noge; moram da nadem specijalizovanu knjižaru da Duški kupim španske knjige. Njih ne smem i ne želim da izneverim. Uspevam sve da nađem ali u knjižari nema autora i naslova koje je Duška tražila. To ostavljam dobrom Filipu kao domaći zadatak.
Kristina , Filip i ja gledamo Harolda Pintera, dve jednočinke. Prva je odlična, precizno osmišljena i tehnički savršeno ostvarena priča o presiji čuvara nad zatvorenicima, dobra režija i gluma – Harold Pinter igra glavnu ulogu. Međutim na drugoj sam natčovečanskim naporima ostao budan. Borio sam se da neko ne primeti da mi glava klima. Posle predstave, dok smo pili kafu, smejali smo se kada smo ustanovili da su Filip i Kristina imali isti problem. Brzo ispijamo kafu i žurimo u Gejt.
Poslednja predstava na festivalu. Uobičajeno zagrevanje pre predstave, provera svetla, rekvizite, scene… Još jedna, s posebnim ukusom – nema više – odigrana predstava. Ljubljenje, zahvaljivanje, pokloni. Posle predstave žurka. Ponovo idemo na Temzu, još jednom, za rastanak, Brod na Brodu. Dok smo još bili u stanju, Filip i ja smo pravili planove za sledeću godinu a onda smo se pridružili veselju i igri koja nije prestajala do zore. Imao sam utisak da se ceo London veseli sa nama. (Kada su radosni Istok i Zapad su isti)
Nedelja 8. jul Rodbina!!! Uspevam rano ujutru da procunjam još malo po praznim londonskim ulicama i metroom odlazim kod Đoke i Dragane i njihove dece Angeline, Stefana i Dušana. Dolaze Žana i Tešan sa blizancima Žarkom i Sofijom. Lepo i veselo društvo, dvorište velike Čurčića kuće, sivo englesko nebo, španski konjak i roštilj, naravno. Poslepodne je proletelo. Žurio sam u Gejt teatar gde smo dogovorili sastanak za rastanak. Tužan, pa ga neću ni opisivati.
Ponedeljak 9. jul KRAJ. U 9 sati krećemo iz hotela na aerodrom. Đoka kombijem a Tešan pežo-karavanom došli da voze zeta (mene) i ekipu na aerodrom. Stvarno su dirljivi. Morali su makar i tako da daju doprinos mom gostovanju u Londonu. (Još od maja meseca, kada su čuli da dolazim na gostovanje, oni su nudili svoju pomoć, ali ja nisam hteo da ih zloupotrebljavam). U svakom slučaju, hvala im. Aerodrom, strah od letenja, stomaklije nema, ali pomisao na skorašnji susret sa sinovima i Duškom pobeđuju strah! Hrabro ulazim u avion i LETIM u susret mojim najdražima! (Istok se ponosno vraća sa Zapada)
