Toledo
Iako je već bilo kasno, nismo hteli da odustanemo od izleta u Toledo, koji je oko 60 km južno od Madrida. Kada smo se našli pred Toledom, zapravo na vidikovcu odakle je grad najlepši, bili smo toliko douševljeni da uopšte više nismo žurili. Sedeli smo na zidiću i gledali ga iz daljine. Toledo je grad iz drugog vremena, a kao i da je iz drugog sveta. Pitamo se da li je on u stvarnosti ili smo se mi na trenutak našli u legendi. Na brdu je, okružen rekom Taho koja je tu vrlo brza i krivudava. Naseljavan je od praistorije, Rimljani su tu podigli tvrđavu, a Vizigoti su ga pretvorili u prestonicu u 6. veku. Tokom srednjeg veka u njemu su se stapale hrišćanska, muslimanska i jevrejska kultura. U sredini je ogromna gotska katedrala.
Smrkava se i mi omađijani čekamo da vidimo i pogled na Toledo noću. Ulazimo u grad već po mraku, kroz Puerta de Bisagra (Kapija sa Šarkama). Ulazimo prvo u radnjicu sa suvenirima a žena nas pita odakle smo. Prvi put da nas je neko pitao odakle smo. Da li je to postalo jedno od neprijatnih pitanja pa kultura nalaže da se ne postavlja, ili više nikoga ne zanima ko je odakle? Objašnjavamo joj nekako, ona najzad shvata, i vrlo je iznenađena. Lutamo uskim uličicama, mimoilazimo se sa turistima koji izlaze iz grada. Stižemo do Katedrale koja je blistavo bela i osvetljena, ali je toliko velika da se ni sa jedne strane ne može sagledati. Odjednom shvatamo da više nigde nema nikoga. Sve je zatvoreno, šalukatre su spušene i naši koraci odjekuju po pustom gradu. Ponovo imamo osećanje da nismo u našem vremenu. Izlazimo iz grada i pokušavamo da pratimo reku do kapije gde smo ušli i ostavili kombi. Međutim, hodamo ceo sat i shvatamo da je Toledo mali samo izdaleka. Ulazimo ponovo u grad, lutamo gore-dole. Na sreću nailazimo na nekog pijanca koji nas vodi do naše Kapije sa šarkama. Vraćamo se u Madrid, ne rano koliko smo želeli, jer sledećeg dana idemo u Barselonu.
