U Novom Sadu je održana audicija nalik nekadašnjoj čuvenoj sarajevskoj pozorišnoj predstavi
NINDŽA TRANSVESTIT PRED POVERLJIVIM LIKOVIMA
Njih devedeset, voljnih da se okušaju u ekipi pozorišne trupe „Brod“, pojavilo se u foajeu Pozorišta mladih, tražeći svoju šansu na konkursu koji je organizovao režiser Ratko Radivojević, poznat po neobičnim poduhvatima
Gde bi se još na jednom mestu sastali slobodni slikar, nindža transvestit, karatistkinja, lopov, vaspitačica, dvadesetak plesačica, desetak glumaca i gomila slučajnih prolaznika, da ne postoje režiseri poput Ratka Radivojevića, koji je za svoj novi projekat, pod nazivom „Krevet“, pozvao takve likove na audiciju. Oglas, u kom se traže svi koji se bave bilo kakvim scenskim pokretom, bio je objavljen u medijima.
CRNA RUPA
Njih devedeset, voljnih da se okušaju u ekipi pozorišne trupe „Brod“, pojavilo se u foajeu Pozorišta mladih, tražeći svoju šansu. Od petnaestogodišnje učenice iz Nikolajevskog doma, do otkačenog tridesetpetogodišnjeg umetnika. Od diplomiranih glumaca, do besposličara koji sistemom leva ruka – desni džep, zarađuju po koji dinar za džoint. Bilo je i zadivljujuće sposobnih vodoinstalatera s izuzetnim osećajem za ritam.
Gotovo svaki veći grad, od Subotice do Podgorice, imao je svog predstavnika. Pre početka audicije, kratko i strogo, Ratko im je rekao šta hoće da vidi:
– Pokažite nam ono što zaista jeste.
Dobio je upravo ono što je tražio.
Slobodni umetnik je puzao po sceni, nindža transvestit je pokazivao intimne delove tela, vaspitačica je igrala poznati dečji „patka“ ples, maneken zavodnik je dočaravao seksualnu igru u krevetu. Uplašeno, drhtavo, smenjivali su se kandidati na pozornici. Poliveni svetlima reflektora, pred crnom rupom gledališta, od koje su strepeli, kako su sami priznali.
– Stojiš osvetljen i ne vidiš ništa. Samo znaš da tamo negde sedi neko ko te ocenjuje – rekao nam je jedan od kandidata pošto je zadihan sišao s pozornice, opisujući osećaj koji je imao dok je prikazivao svoja umeća.
AKROBACIJE
U komisiji, pored reditelja, sedelo je nekoliko poverljivih likova, čija imena Ratko nije hteo da pominje:
– Verujem samo najužem krugu prijatelja i prvo s njima razmenim ideje, pa ako kod njih prođe, onda idem dalje. Došli su ovamo da mi pomognu da odaberem najbolje ljude za projekat – rekao je.
Većina kandidata se bacakala po sceni, tresla se kao u transu ili pokušavala da glumi, ali Ratko nije tražio glumu. Tražio je kultivisan scenski pokret. Nešto između glume i modernog plesa.
Ono što je ekipa GL uspela da vidi bila je paleta najrazličitijeg diletantskog reagovanja na ritam, ali i zadivljujućih, pažljivo odmerenih plesnih elemenata. Kandidati bi zbunjeno saslušali šture naznake situacije koju je trebalo da zamisle, da bi s prvim taktovima krenuli u osvajanje scene. Ako nisu umeli da osete ritam Borisa Kovača, Ninete Avramović i Stevana Kovača Tikmajera, od njih je traženo da pokažu akrobaciju koju znaju. Izvođene su karate kate, prikazivani elementi kapoere, pravili se kolutovi napred-nazad, okretale se zvezde, skakani su premeti, šta god, samo da se oduševi komisija.
Umetnički dojam je uglavnom izostao. Od besciljnog šetanja po pozornici do odglumljenog strujnog udara. Od ritmičkog drmusanja ramenima, do impresivnih baletskih bravura. Stavljajući kandidate na muke, Ratko je strpljivo čekao da kod svakog vidi bar jedan inspirativan pokret, mimiku ili gest, zanemarujući opšteprisutnu nesigurnost i tremu.
– Nisam zadavao definisane koreografije, baš da bi iz stvorenih situacija izašao poneki pokret koji će mene da zagolica, da ja shvatim da taj čovek ima maštu i osećaj za muziku – rekao je Ratko.
NUDISTI
Dok se po masi nije rasprela priča šta se od njih traži, kandidate bi najviše iznenadilo pitanje „Da li idete na nudističku plažu?“.
– Znao sam da će prvi koji siđe sa scene svima objaviti šta tražim. Time zainteresuješ ljude, ali ih i uplašiš – objasnio nam je Ratko. – Daš im vremena da razmisle da li hoce da dođu ili ne.
U predstavi Kraj 20. veka, isti režiser je pokazao da se ne libi prikazivanja golotinje na sceni.
U ovom projektu, s obzirom na to da se radi o krevetu, erotika je neizbežna.
– I to, svakako, nece biti banalan seks – rekao nam je Ratko dok mu se zagonetno smešio brk.
U predsoblju pakla (kafeu Scena), nervoza kao pred smrtnu kaznu. Oni koji su došli zajedno, drže se zajedno. Oni koji su došli sami, ako se nisu snašli za društvo, stoje sa strane, puše, pijuckaju čaj i odmeravaju konkurenciju. Većina je čula da će biti dobro zezanje. Oni su najviše i odustajali. Audicija se otegla do jedan sat posle ponoći, i ostali su samo najuporniji.
Predstava je zamišljena da se dešava u krevetu i oko njega, koji je, po rediteljevim rečima, metafora nekog mesta gde mi živimo. Priču koju ima u glavi ne želi nikome da otkrije.
– To ni učesnici neće znati. Zajedno ćemo dolaziti do priče. Segment po segment – rekao je Ratko, nameračen da iz primljenih 17 kandidata iscedi svaki atom kreativnosti.
Iv. An.
Foto: B. Njerš
Građanski list, Novi Sad, 23. 01. 2002.
Na jednoj sasvim (ne)običnoj audiciji
SVI SU HTELI U „KREVET“
Na oglas o audiciji pozorišne trupe „Brod“ Ratka Radivojevića koji je pozivao sve zainteresovane devojke i mladiće koji poseduju znanje ili iskustvo u bilo kom vidu scenskog nastupa ili pokreta, po mogućnosti plesa, javilo se preko osamdeset kandidata. Velika scena Pozorišta mladih u Novom Sadu postala je poligon na kome su se, jedan za drugim, predstavljali svi oni kojima je srce zaigralo na samu pomisao da bi pod reflektorima i daskama pozorišta mogli da žive i nadu sebe. Ratko Radivojević je birao ekipu glumaca za svoju novu predstavu „Krevet“ koju je osmislio satkanu od scenskog, plesnog, izraza, bez teksta i uz minimalno glume. Dakle, trebalo je pokazati svoje emocije kroz pokret i igru, snaći se u zadatoj situaciji i ne strepeti od svog tela.
Uz nežnu muziku Ninete Avramović, delić buduće predstave, iz kreveta se budilo osamdesetak mladića i devojaka, neko skačući, neko plešući, neko glumeći, neko raspravljajući se, nekima se krevet toliko dopao da nisu hteli ni da ustanu, drugi su opet skidali obuću i valjali se po njemu, treći su u krevetu zamišljali pored sebe još nekoga… Uz stotinak koluta napred i nazad, stoja na rukama (nijedan na glavi), po neku špagu, lastu, piruetu i plije, videli smo i karate kate, naučili pokrete iz nekih egzotičnih borilackih veština, điju-đica, aikida, osetili ritam break i onog običnog densa, folklora sa Morave ali i Cetine, videli kako „hodaju“ patkice, slonovi, pingvini i ptice…
Trebalo je snaći se i u situciji kad osetiš da te neko kradom gleda kroz prozor, zavesti voajera, sevali su stomaci, zategnuti ali i oni malo opušteniji, bacale su se kose na sve strane, letela prašina i novogodišnje šljokice nepocišćene sa scene. Bilo je onih koji su zavodili rukama, glavom, usnama, pokretom ili plesom, pogledom, frizurom, ali i onih koji su mislili da treba da se skinu ili pokažu šta kriju u donjem vešu. I sasvim nalik na onu popularnu, sarajevsku „Audiciju“, odmicala je i ova novosadska, uz pitanja tipa „da li treba da sednem, ili ipak da stojim, recitacija ili ne?“ duboko u noć, čak u drugi dan, jer trebalo je videti i porazgovarati sa svakim ko je izvoleo doći. Ratko Radivojević mogao bi komotno da traži beneficirani radni staž ili da se, u šta sumnjamo, vrati onom oprobanom, nepotističkom, sistemu podela uloga.
Valja napomenuti da na audiciju nije došlo ni deset školovanih glumaca, da je najviše bilo studenata (raznih odseka) i onih nezaposlenih, srednjoškolaca, pa cak i osnovaca, po koji vodoinstalater, zubni tehničar, piljar i prodavac, nekoliko slikara i par danguba.
Negde oko dva časa posle ponoći Radivojević je sveo uži krug i odabrao šesnaestoro srećnika, uz opasku da je i prilikom početka rada na popularnoj predstavi Kraj 20. veka na prvoj probi „otpala“ nekolicina. „Krevet“ ćemo gledati sredinom marta u salonu nameštaja uz ekipu novih mladih nada pred kojima je naporan rad i (možda) parče sanjane glumačke slave.
A. Lončarski
Danas, Beograd, 28.01.2002.
Pozorišna trupa „Brod“ na maratonskoj audiciji
pronašla glumce za novu predstavu
U „KREVETU“ SA RATKOM
Audicija trajala devet sati, a na audiciji nema cega nije bilo
Plesači, akrobate, baletski igrači, glumci – profesionalni i oni koji misle da to jesu, slikari, vodoinstalateri, „postpesimiste“ trgovci, manekenke, konobari, učenici (neki stigli u pratnji ambicioznih mama), studenti, muzičari, profesori, ponosni travestiti, zubni tehničari, dangube… iz Novog Sada, Beograda, Niša, Mojkovca, Mionice, Cetinja, Beograda, Zrenjanina, Bača, Kikinde, Mladenovca… sjatili su se pre neki dan na sceni Pozorišta mladih u nadi da će postati deo ekipe predstave „Krevet“ pozorišne trupe „Brod“, čija će premijera biti u martu.
Iako je među kandidatima bilo i dosta onih čiji je moto „osvojiti bar koji prokleti Vorholov minut“, ili makar skrenuti pažnju kakvog fudbalera, konačni izbor za „Krevet“ napravljen je na maratonskoj, devetočasovnoj audiciji. Presudnu reč u izboru imao je osnivač trupe „Brod“ glumac Ratko Radivojević koji je od preko 90 kandidata izabrao 17 najzanimljivijih.
Audicija je važila za sve: njegove prijatelje i „ogovarače“, za glumce sa diplomom, ali i one koji su igrali u njegovoj prethodnoj predstavi – Kraj 20. veka koja je gostovala na festivalima u Baru, Mostaru i londonskom Istok ide na Zapad.
Za razliku od vojvođanskih političara, kao istaknuti predstavnik isturenog novosadskog pankerskog odeljenja, Radivojević je poštujući tuđe vreme „devet krugova za osvajanje parčeta sreće na daskama“ počeo tačno u dogovorenih 17 sati.
Odigraj mi „pičiš joj cežnju“
Nakon što su u žamorom preplavljenom holu Pozorišta mladih podeljeni upitnici koji su poslužili kao neka vrsta lične karte kandidata, a Radivojević počeo da pali „moravu“ za „moravom“, audicija je mogla da počne. Iako je sve izgledalo vrlo jednostavno, ispostavilo se da nije nimalo lako otplesati tri različite muzičke teme: spori ritam, „pičiš joj cežnju“ ples, kako je Radivojević jednom kandidatu objasnio scenu zavođenja, te „muziku za otkidanje“. Ovo drugo neki su shvatili kao mazanje nogu „niveom“!?
Tek nekoliko mladih glumaca koji se žale da nemaju posla došlo je na audiciju i potpuno je šokantno kako se nisu snašli, koliko su izgubljeni. Umesto da vlasnici „tapije na pamet“ ovdašnjih visokih škola za glumu pokažu zrelost u vladanju scenom i razumevanje onog što se od njih traži, pokazali su samo apatičnost i nemaštovitost. A šta će tek biti kada „prihaje“ Zakon o pozorištu?!
Ako se ima u vidu da je gotovo svim kandidatima, sem jednom, jedina asocijacija na krevet bilo spavanje (taj jedan ga je zavarivao!?), onda ni ne čudi što je najteža scena za većinu bilo zavođenje. Muški su zavodili tako da bi zavođena pomislila da njen mužjak ima problema sa probavom ili bubrezima, a žene su to činile sa dramatičnim sećanjem na izvesne emisije televizija cije ime nije zdravo pominjati.
Na audiciju su došli i oni koji stvarno ne znaju šta će sa sobom i od sebe, a bilo je tu i „zavičajnih motiva“. Naime, jednog kandidata Radivojević je jedva isterao iz kreveta jer je to bio „autentično mojkovački“ pozorišni motiv, primetio je kandidat, dok se sa rukama pod glavom zadovoljno odmarao na krevetu!
S. Miletić
Glas javnosti, Beograd, 28. januar 2002.

U Novom Sadu je održana audicija nalik nekadašnjoj čuvenoj sarajevskoj pozorišnoj predstavi NINDŽA TRANSVESTIT PRED POVERLJIVIM LIKOVIMANjih devedeset, voljnih da se okušaju u ekipi pozorišne trupe „Brod“, pojavilo se u foajeu Pozorišta mladih, tražeći svoju šansu na konkursu koji je organizovao režiser Ratko Radivojević, poznat po neobičnim poduhvatima
Gde bi se još na jednom mestu sastali slobodni slikar, nindža transvestit, karatistkinja, lopov, vaspitačica, dvadesetak plesačica, desetak glumaca i gomila slučajnih prolaznika, da ne postoje režiseri poput Ratka Radivojevića, koji je za svoj novi projekat, pod nazivom „Krevet“, pozvao takve likove na audiciju. Oglas, u kom se traže svi koji se bave bilo kakvim scenskim pokretom, bio je objavljen u medijima.
CRNA RUPA Njih devedeset, voljnih da se okušaju u ekipi pozorišne trupe „Brod“, pojavilo se u foajeu Pozorišta mladih, tražeći svoju šansu. Od petnaestogodišnje učenice iz Nikolajevskog doma, do otkačenog tridesetpetogodišnjeg umetnika. Od diplomiranih glumaca, do besposličara koji sistemom leva ruka – desni džep, zarađuju po koji dinar za džoint. Bilo je i zadivljujuće sposobnih vodoinstalatera s izuzetnim osećajem za ritam. Gotovo svaki veći grad, od Subotice do Podgorice, imao je svog predstavnika. Pre početka audicije, kratko i strogo, Ratko im je rekao šta hoće da vidi: – Pokažite nam ono što zaista jeste. Dobio je upravo ono što je tražio. Slobodni umetnik je puzao po sceni, nindža transvestit je pokazivao intimne delove tela, vaspitačica je igrala poznati dečji „patka“ ples, maneken zavodnik je dočaravao seksualnu igru u krevetu. Uplašeno, drhtavo, smenjivali su se kandidati na pozornici. Poliveni svetlima reflektora, pred crnom rupom gledališta, od koje su strepeli, kako su sami priznali. – Stojiš osvetljen i ne vidiš ništa. Samo znaš da tamo negde sedi neko ko te ocenjuje – rekao nam je jedan od kandidata pošto je zadihan sišao s pozornice, opisujući osećaj koji je imao dok je prikazivao svoja umeća.
AKROBACIJEU komisiji, pored reditelja, sedelo je nekoliko poverljivih likova, čija imena Ratko nije hteo da pominje: – Verujem samo najužem krugu prijatelja i prvo s njima razmenim ideje, pa ako kod njih prođe, onda idem dalje. Došli su ovamo da mi pomognu da odaberem najbolje ljude za projekat – rekao je. Većina kandidata se bacakala po sceni, tresla se kao u transu ili pokušavala da glumi, ali Ratko nije tražio glumu. Tražio je kultivisan scenski pokret. Nešto između glume i modernog plesa. Ono što je ekipa GL uspela da vidi bila je paleta najrazličitijeg diletantskog reagovanja na ritam, ali i zadivljujućih, pažljivo odmerenih plesnih elemenata. Kandidati bi zbunjeno saslušali šture naznake situacije koju je trebalo da zamisle, da bi s prvim taktovima krenuli u osvajanje scene. Ako nisu umeli da osete ritam Borisa Kovača, Ninete Avramović i Stevana Kovača Tikmajera, od njih je traženo da pokažu akrobaciju koju znaju. Izvođene su karate kate, prikazivani elementi kapoere, pravili se kolutovi napred-nazad, okretale se zvezde, skakani su premeti, šta god, samo da se oduševi komisija. Umetnički dojam je uglavnom izostao. Od besciljnog šetanja po pozornici do odglumljenog strujnog udara. Od ritmičkog drmusanja ramenima, do impresivnih baletskih bravura. Stavljajući kandidate na muke, Ratko je strpljivo čekao da kod svakog vidi bar jedan inspirativan pokret, mimiku ili gest, zanemarujući opšteprisutnu nesigurnost i tremu. – Nisam zadavao definisane koreografije, baš da bi iz stvorenih situacija izašao poneki pokret koji će mene da zagolica, da ja shvatim da taj čovek ima maštu i osećaj za muziku – rekao je Ratko.
NUDISTI Dok se po masi nije rasprela priča šta se od njih traži, kandidate bi najviše iznenadilo pitanje „Da li idete na nudističku plažu?“. – Znao sam da će prvi koji siđe sa scene svima objaviti šta tražim. Time zainteresuješ ljude, ali ih i uplašiš – objasnio nam je Ratko. – Daš im vremena da razmisle da li hoce da dođu ili ne. U predstavi Kraj 20. veka, isti režiser je pokazao da se ne libi prikazivanja golotinje na sceni. U ovom projektu, s obzirom na to da se radi o krevetu, erotika je neizbežna. – I to, svakako, nece biti banalan seks – rekao nam je Ratko dok mu se zagonetno smešio brk. U predsoblju pakla (kafeu Scena), nervoza kao pred smrtnu kaznu. Oni koji su došli zajedno, drže se zajedno. Oni koji su došli sami, ako se nisu snašli za društvo, stoje sa strane, puše, pijuckaju čaj i odmeravaju konkurenciju. Većina je čula da će biti dobro zezanje. Oni su najviše i odustajali. Audicija se otegla do jedan sat posle ponoći, i ostali su samo najuporniji. Predstava je zamišljena da se dešava u krevetu i oko njega, koji je, po rediteljevim rečima, metafora nekog mesta gde mi živimo. Priču koju ima u glavi ne želi nikome da otkrije. – To ni učesnici neće znati. Zajedno ćemo dolaziti do priče. Segment po segment – rekao je Ratko, nameračen da iz primljenih 17 kandidata iscedi svaki atom kreativnosti.
Iv. An. Foto: B. Njerš
Građanski list, Novi Sad, 23. 01. 2002.
Na jednoj sasvim (ne)običnoj audiciji SVI SU HTELI U „KREVET“Na oglas o audiciji pozorišne trupe „Brod“ Ratka Radivojevića koji je pozivao sve zainteresovane devojke i mladiće koji poseduju znanje ili iskustvo u bilo kom vidu scenskog nastupa ili pokreta, po mogućnosti plesa, javilo se preko osamdeset kandidata. Velika scena Pozorišta mladih u Novom Sadu postala je poligon na kome su se, jedan za drugim, predstavljali svi oni kojima je srce zaigralo na samu pomisao da bi pod reflektorima i daskama pozorišta mogli da žive i nadu sebe. Ratko Radivojević je birao ekipu glumaca za svoju novu predstavu „Krevet“ koju je osmislio satkanu od scenskog, plesnog, izraza, bez teksta i uz minimalno glume. Dakle, trebalo je pokazati svoje emocije kroz pokret i igru, snaći se u zadatoj situaciji i ne strepeti od svog tela. Uz nežnu muziku Ninete Avramović, delić buduće predstave, iz kreveta se budilo osamdesetak mladića i devojaka, neko skačući, neko plešući, neko glumeći, neko raspravljajući se, nekima se krevet toliko dopao da nisu hteli ni da ustanu, drugi su opet skidali obuću i valjali se po njemu, treći su u krevetu zamišljali pored sebe još nekoga… Uz stotinak koluta napred i nazad, stoja na rukama (nijedan na glavi), po neku špagu, lastu, piruetu i plije, videli smo i karate kate, naučili pokrete iz nekih egzotičnih borilackih veština, điju-đica, aikida, osetili ritam break i onog običnog densa, folklora sa Morave ali i Cetine, videli kako „hodaju“ patkice, slonovi, pingvini i ptice… Trebalo je snaći se i u situciji kad osetiš da te neko kradom gleda kroz prozor, zavesti voajera, sevali su stomaci, zategnuti ali i oni malo opušteniji, bacale su se kose na sve strane, letela prašina i novogodišnje šljokice nepocišćene sa scene. Bilo je onih koji su zavodili rukama, glavom, usnama, pokretom ili plesom, pogledom, frizurom, ali i onih koji su mislili da treba da se skinu ili pokažu šta kriju u donjem vešu. I sasvim nalik na onu popularnu, sarajevsku „Audiciju“, odmicala je i ova novosadska, uz pitanja tipa „da li treba da sednem, ili ipak da stojim, recitacija ili ne?“ duboko u noć, čak u drugi dan, jer trebalo je videti i porazgovarati sa svakim ko je izvoleo doći. Ratko Radivojević mogao bi komotno da traži beneficirani radni staž ili da se, u šta sumnjamo, vrati onom oprobanom, nepotističkom, sistemu podela uloga. Valja napomenuti da na audiciju nije došlo ni deset školovanih glumaca, da je najviše bilo studenata (raznih odseka) i onih nezaposlenih, srednjoškolaca, pa cak i osnovaca, po koji vodoinstalater, zubni tehničar, piljar i prodavac, nekoliko slikara i par danguba. Negde oko dva časa posle ponoći Radivojević je sveo uži krug i odabrao šesnaestoro srećnika, uz opasku da je i prilikom početka rada na popularnoj predstavi Kraj 20. veka na prvoj probi „otpala“ nekolicina. „Krevet“ ćemo gledati sredinom marta u salonu nameštaja uz ekipu novih mladih nada pred kojima je naporan rad i (možda) parče sanjane glumačke slave.
A. Lončarski Danas, Beograd, 28.01.2002.
Pozorišna trupa „Brod“ na maratonskoj audiciji pronašla glumce za novu predstavu U „KREVETU“ SA RATKOMAudicija trajala devet sati, a na audiciji nema cega nije bilo
Plesači, akrobate, baletski igrači, glumci – profesionalni i oni koji misle da to jesu, slikari, vodoinstalateri, „postpesimiste“ trgovci, manekenke, konobari, učenici (neki stigli u pratnji ambicioznih mama), studenti, muzičari, profesori, ponosni travestiti, zubni tehničari, dangube… iz Novog Sada, Beograda, Niša, Mojkovca, Mionice, Cetinja, Beograda, Zrenjanina, Bača, Kikinde, Mladenovca… sjatili su se pre neki dan na sceni Pozorišta mladih u nadi da će postati deo ekipe predstave „Krevet“ pozorišne trupe „Brod“, čija će premijera biti u martu. Iako je među kandidatima bilo i dosta onih čiji je moto „osvojiti bar koji prokleti Vorholov minut“, ili makar skrenuti pažnju kakvog fudbalera, konačni izbor za „Krevet“ napravljen je na maratonskoj, devetočasovnoj audiciji. Presudnu reč u izboru imao je osnivač trupe „Brod“ glumac Ratko Radivojević koji je od preko 90 kandidata izabrao 17 najzanimljivijih. Audicija je važila za sve: njegove prijatelje i „ogovarače“, za glumce sa diplomom, ali i one koji su igrali u njegovoj prethodnoj predstavi – Kraj 20. veka koja je gostovala na festivalima u Baru, Mostaru i londonskom Istok ide na Zapad. Za razliku od vojvođanskih političara, kao istaknuti predstavnik isturenog novosadskog pankerskog odeljenja, Radivojević je poštujući tuđe vreme „devet krugova za osvajanje parčeta sreće na daskama“ počeo tačno u dogovorenih 17 sati.

Odigraj mi „pičiš joj cežnju“Nakon što su u žamorom preplavljenom holu Pozorišta mladih podeljeni upitnici koji su poslužili kao neka vrsta lične karte kandidata, a Radivojević počeo da pali „moravu“ za „moravom“, audicija je mogla da počne. Iako je sve izgledalo vrlo jednostavno, ispostavilo se da nije nimalo lako otplesati tri različite muzičke teme: spori ritam, „pičiš joj cežnju“ ples, kako je Radivojević jednom kandidatu objasnio scenu zavođenja, te „muziku za otkidanje“. Ovo drugo neki su shvatili kao mazanje nogu „niveom“!? Tek nekoliko mladih glumaca koji se žale da nemaju posla došlo je na audiciju i potpuno je šokantno kako se nisu snašli, koliko su izgubljeni. Umesto da vlasnici „tapije na pamet“ ovdašnjih visokih škola za glumu pokažu zrelost u vladanju scenom i razumevanje onog što se od njih traži, pokazali su samo apatičnost i nemaštovitost. A šta će tek biti kada „prihaje“ Zakon o pozorištu?! Ako se ima u vidu da je gotovo svim kandidatima, sem jednom, jedina asocijacija na krevet bilo spavanje (taj jedan ga je zavarivao!?), onda ni ne čudi što je najteža scena za većinu bilo zavođenje. Muški su zavodili tako da bi zavođena pomislila da njen mužjak ima problema sa probavom ili bubrezima, a žene su to činile sa dramatičnim sećanjem na izvesne emisije televizija cije ime nije zdravo pominjati.Na audiciju su došli i oni koji stvarno ne znaju šta će sa sobom i od sebe, a bilo je tu i „zavičajnih motiva“. Naime, jednog kandidata Radivojević je jedva isterao iz kreveta jer je to bio „autentično mojkovački“ pozorišni motiv, primetio je kandidat, dok se sa rukama pod glavom zadovoljno odmarao na krevetu!
S. MiletićGlas javnosti, Beograd, 28. januar 2002.