Intervjui-arhiva

6. septembar 2007

INTERVJU

RATKO RADIVOJEVIĆ

PREDSTAVA JE ZRELA TEK NA KRAJU

Turneja jedinstvenog pozorišnog projekta Brod teatar – plovnim putevima Vojvodine završila se premijerom komada Život malen uokviren snom pisca Đorđa Pisareva. Reditej je Ratko Radivojević.

Zašto ste projekat završili novosadskom premijerom?

Trogodišje iskustvo s projektom Brod teatar mi je pokazalo da, budući da je, zbog ograničenog vremena i materijalnih sredstava, generalna proba uvek ujedno i premijera, glumci su opušteniji i imaju manu tremu ako se to dogodi u manjem mestu. Predstava tokom turneje naraste, dobije na kvalitetu, pa je zrela tek na kraju.

Kako ste došli na ideju da osnujete pozorište na brodu?

još davne 2000. smislio sam projekat Brod teatar – plovnim putevima Vojvodine, s idejom da idemo po malim mestima gde nikad nije igralo pozorište. Smatrao sam da bi nam brod omogućio nezavisnost, mogućnost da idemo od publike do publike, širimo kulturu.

Tek ove godine plovite sopstvenim brodom?

Prve, 2004. godine, putovali smo malim katamaranom; ličili smo na čergu i obišli samo nekoliko mesta. Prevozna sredstva su iz godine u godinu bila sve bolja, ali smo morali da plaćamo iznajmljivanje i da ih vratimo kad vlasnik od nas to zatraži. Trebalo je da prođe četiri godine da političari u ovom projektu prepoznaju značaj za Grad i Pokrajinu. Bojan Pajtić je to odmakh shvatio i stvar progurao na IO Skupštine. Tako smo dobili brod koji formalno pripada SKC-u u Novom Sadu. Naša misija je da idemo po malim mestima, pa je, shodno tome, brod mali, s plitkim gazom i visinom koja odgovara visini mostova na kanalima.

Uvrstili ste i koncerte?

Pošhto smo uvek tanki s finansijama, obično nastupaju prijateji, ne potpuno besplatno, ali ni po realnoj ceni. Prvo su to bili Singsingsingersi, pa Vojvojanski bluz bend, a prošle godine džez trio. Publika je komentarisala – džez u Deronjama, to nikad nije bilo. Ove godine s nama su rokeri Skriming braders, a iduće godine biće klasika.

Kakve su vam ambicije?

Radi se na tome da se tovarni prostor pretvori u kabine, garderobe i klub. Onda bismo mogli šest meseci da spremamo predstave i programe, a tokom šest meseci da budemo na putu. Predstavljaćemo i druge sadržaje, sve ono što se izvodi u institucionalnoj kulturi, samo u malom, u pokretu, besplatno i 365 dana dogišnje.

Dragana NIKOLETIĆ (Evropa, 6. septembar 2007)

2. avgust 2007.

ATKO RADIVOJEVIĆ, glumac i reditelj

CIGLA ZA LAZU RISTOVSKOG

Jednog dana vidim plakat Cabare resserve – svinjokolj, i konsterniram se. Nazovem direktora, pitam: Pobogu, kakvi su to plakati po gradu?! Kaže: E, Ratko, vidi: zakoljemo svinju, na pladanj stavimo čvarke i svež hleb, sve miriše, publika super jede, i onda prodamo sve piće!

Vredni kulturni poslenik, osnivač projekta „BROD TEATAR“ PLOVNIM PUTEVIMA VOJVODINE Ratko Radivojević (1951), ovih dana je u zamahu slavlja: Izvršno veće Vojvodine, za potrebe „Broda teatra“, u Segedinu je kupilo rečni šleper. – Kod nas ne postoji takav tip samohotke, dugačak je 34 metra, a širok sedam metara, objašnjava Ratko za NIN. – To je ozbiljan brod; u teretnom delu napravićemo stalnu scenu, a planiraju se i kabine. Super je što je Pokrajina prepoznala njegov buduće značaj, nadam se da će i Grad shvatiti, da dobija još jedno pozorište. Svi smo dobili pokretni teatar, živeće 365 dana u godini.

ASOCIJALNI: Za sebe obično kažem da glumu učim od rođenja, i nikad neću prestati. Amaterizam u Novom Sadu bio je veoma razvijen; Tribina mladih bila je centar oko kojeg su se okupljali klinci, koji su imali šta da kažu, i na svoj način bore se protiv staljinizma. Tu je Andrla, Tišma, Kopicl, Miroslav Mandić, oni se bave konceptualnom umetnošću, nekoliko drugih bavi se pozorištem: Dušan Sabo je kasnije završio režiju, sada uređuje vesti na francuskoj TV 5. Bila je to ekipa koja je 70-ih radila čuda; ne mogu da kažem proganjana, nikad nisam osetio da mene neko goni. Mada smo stalno bili na tapetu. Ja sam se baš i trudio da budem asocijalan, tako da bih taj svoj period mogao da okarakterišem kao period bunta. Moj glumački posao počinje u Pozorištu mladih, tamo sam napravio prve korake. Sa radom počinje TV Novi Sad, više nije samo dopisništvo, otvoren je studio u kome se proizvode emisije. Snimali su se i filmovi, ali malo njih radili su novosadski autori. Urednici su više voleli da dovode poznate face iz Beograda. Uvek je Novi Sad imao dobre glumce, ali sticajem nekih čudnih okolnosti još se nije našla ekipa koja shvata da treba proizvesti domaće zvezde. Ako ih je i bilo, uvek su odlazile drugde. Nikog nije bilo da stane iza njih. Ne, nije atmosfera u Novom Sadu bila provincijalna, nego su ljudi na rukovodećim mestima imali takav duh.

Nešto sam razmišljao: otkud avangarda baš u Novom Sadu? Imam utisak da su tadašnje vlasti svesno dopustile da se razvije Tribina mladih, pustili su da radimo, ali su nas ozbiljno posmatrali. Znam da je stalno bila prisutna policija u civilu, pili smo s njima, otvoreno su nam govorili: Mi vas gledamo! Nema zezanja. Pogotovo kad sam posle radio kabare, redovno smo imali pandura koji je sedeo i slušao šta pričamo.

Iz amaterske u profesionalnu glumu prešao sam 1973. i počeo da dobijam pare za ono što volim. Film me nije posebno interesovao, mada sam učestvovao u nekoliko Žilnikovih radova. On je tip reditelja kome glumci tačno odrađuju zamisao. Zato uzima naturščike. Tako da, kada je mene zvao, samo je trebalo da prođem kroz scenu i kažem šta treba. I svi drugi su kod njega tako igrali.On ima visokobudžetni film, ako snima sa par hiljada evra. Sećam se kad smo radili Kako se kalio čelik: Laza Ristovski je imao glavnu ulogu i mnogo novosadskih glumaca je bilo okupljeno. U pauzi snimanja Laza krene pravo u jednu ogromnu baru, sedne nasred nje, u stolicu. Mi smo svi bili, kao, neki radnici, livci, muljali smo se tu; iz te gomile bacim ciglu u baru, prljava voda pljusne po Lazi, on podivlja i skoči na prisutne, da se bije… Nikad mu nisam rekao da sam ja bio taj, eto, sad priznajem!

SLOBODNJAK I ČVARCI: Uopšte nisam razmišljao o tome šta me privlači teatru. Nekako je išlo spontano, a i video sam kako se ovi muče da dođu do filma, kinte, trake, svega. Dok pozorište može da se pravi na ulici, u kafani… Zašto toliko da se mučimo, i ovako možemo da se iskažemo. Zapravo, 70-ih ništa značajno nismo mogli da uradimo. Nismo imali biografije, jednostavno, ne postojiš. Počnemo performans, naiđe panduracija, mi zbrišemo iza ćoška. Kad odu, ponovo se okupimo. Onda sam polako počeo da preuzimam stvari u svoje ruke. U smislu – sam svoj majstor. Od nalaženja teksta, love, ekipe. Od onih sam glumaca koji ne vole da vise na čiviluku; umem da okupim i pokrenem ljude, ulijem im energiju i optimizam. U početku nisam režirao, rekoh: Ima mojih drugara koji to znaju. Međutim, kad sve sredim, oni obično imaju svoje vizije: Hoću ovo, neću ono! Pa, onda smisli svoj projekat! Polako sam stvarao svoj stil, svoju estetiku, i ono što mene najviše zanima: teatar pokreta.

Muzika me veoma uzbuđuje i inspiriše, a Novi Sad ima fantastične autore. Tako sam počeo saradnju sa Ninetom Avramovićem, Stevanom Kovačem Tikmajerom, pa mnogo starijim od njih Karolom Kiraljijem. Objavili su jedan CD, u koji sam zaljubljen, i drž, uspem da okupim ekipu i napravim predstavu baziranu na njemu. To je nešto što me duboko potresa, inspiriše i drži.

U slobodnjake sam prešao 1980. godine. Čak je u Pokrajinskom veću postojala komisija zadužena da daje status slobodnim umetnicima. Plaćali su i penzijsko i socijalno osiguranje; zapravo, to je krenulo kad je otvorena nova zgrada Srpskog narodnog pozorišta. Genijalno je zamišljeno: da u njemu ne bude stalno zaposlenih glumaca, da udu u slobodnom statusu, i rade od projekta do projekta. Pozorište je trebalo da zapošljava umetnike iz cele Pokrajine, ne samo novosadske. Ali, sve to je brzo palo u vodu: socijala – loši glumci retko igraju, socijalni slučajevi… Za dve, tri godine to se ugasilo, ali ja sam među prvima prešao u slobodnjake. Milan Todorov, novosadski humorista i ja, dugo smo radili Veselu vetrenjaču na radiju, jednog dana sam mu predložio: što ne bismo napravili kabare? Ajde! Angažiovali smo moju drugaricu Sašku Pleskonjić, pa Renatu Vigi, koja sjajno peva i igra, jade i Aca Đorđević (na žalost pokojni). Uzeli smo orkestar koji je s nama radio Veselu vetrenjaču, ja sam našao prostor. Drugar u Futogu imao je pečat, i zarada nam je išla preko njega. Praktično, bili smo prvo privatno pozorište, nazvali smo ga „Patka“, u okviru koga je bio kabare Resserve. Onda smo se pojavili u „Nedeljnom popodnevu“ JRT, i svi su nas videli. Svako veče, puna sala! Morali smo da vraćamo ljude. Prodavali smo rezervacije mesec dana unapred. Ono, oplitali smo po vlastima, govorili stvari koje nisu smele da se čuju na ulici. Zato je kabare i bio zanimljiv, i opasan. Danas da praviš kabare – pa, šta? U Skupštini se više pljuju nego što bi ti to mogao da kažeš.

Dakle, imali smo rasprodate predstave, onda je orkestar pomislio da su plaćeni manje od onog što zaslužuju… Počeli su da ucenjuju: neće da sviraju na sledećoj predstavi! U redu, rekao sam, više ne svirate! Mada smo imali jedan hit, pesmu o Lepoj Breni, koju je Minimaks neprestano vrteo. Valjda su zato i pomislili da su nezamenljivi. Kažem: OK, ko vas jebe, više niste u kabareu! Saškin muž, lekap po profesiji, ranije je svirao gitaru po bendovima – Ajde, Miško! Okupio je svoju ekipu, za dve noći iskomponovali smo 10 pesama i naučili da ih pevamo.

Kabare je megapozitivno iskustvo. Bilo je to u vreme kad nismo morali da brinemo o egzistenciji, kao danas. Mogli smo da eksperimentišemo, pa i ako propadnemo – nema veze. I, uvek smo se trudili da budemo svoji, nismo hteli da spuštamo nivo. E, onda, jednog dana vidim plakat Cabare resserve – svinjokolj, i konsterniram se. Nazovem direktora, pitam: Pobogu, kakvi su to plakati po gradu?! Kaže: E, Ratko, vidi: zakoljemo svinju, na pladanj stavimo čvarke i svež hleb, sve miriše, publika super jede, i onda prodamo sve piće! Rekoh: Ne dolazi u obzir! Tražio sam novi prostor, otišli smo na neadekvatni Spens, odigrali desetak predstava, i završili.

S LJUŠOM I HARISOM: Jedan period života posvetio sam radu za decu, na to sam veoma ponosan. Prvo sam pravio predstave za moje klince, kako su rasli tako su predstave bile brojnije. Imali smo rok sastav Gepard grrr, bogami smo snimili LP i kasetu. Dao mi je Bog dobar glas, mnogo crtanih filmova sam nadsinhronizovao, i dokumentarnih filmova. Sećam se, u Temerinu je snimljen naš prvi porno film, koji se montirao u novosadskoj TV. Zovu mene da okupim ekipu glumaca da ga nadsinhronizujemo – porno glumci ne vladaju glasom! Hteo sam da se blamiram, ako dobro plate. Kažem cifru, ovi se izbeče: Jel si normalan! Reditelj nema toliko! Jeste, al’ kad budem stenjao, zajebavaće me čitav grad! Tako da, eto, jedino pornić nisam radio, posle mi je bilo žao, mogao sam da uđem u istoriju. Voleo sam da probam sve, a tad je Ljubiša Ristić bio u SNP-u, rekoh: Ljušo, daj neku paru za rok operu! Može! Tako je nastao Kozoder u akciji, koju su glumci igrali čučeći, kao Liliputanci, a kritičari je nazvali spejs operom. Inače, kad je Ljubiša došao sa Nadom Kokotović, odmah smo uspostavili tesnu saradnju, pravili dobre predstave i putovali po svetu. I, sa Harisom Pašovićem bilo je nekoliko dobrih projekata s kojima smo putovali. Kad su Ljubišu oterali, naišao je period mraka. Stigle su 90-te. Bila je varijanta: radi – ne radi! Mišku je, na seminaru, jedan Brazilac predložio da dođe u gradić Itipendingo, na obali okeana. Tamo ima kliniku, zaposlio bi Miška. Ajmo svi, sa decom! Lomili smo se: ići, ne ići! Mislim da je dobro što smo ostali, borili se na neki naš način. Pisao sam monodrame za decu, tako smo, ustvari, preživeli. Išao sam po školama i vrtićima Srbije, odigrao više od 1.000 predstava, od toga smo živeli. Odmah uzmeš harač od dece, vaspitačici deo, pa pravo po namirnice. S Legendom o knedlama obišao sam celu zemlju, dobio sam i nagradu publike na Zmajevim dečijim igrama. BROD TEATAR: Dok sam radio meni značajne predstave Kraj veka i Kad bogalji marširaju, rodila se ideja o brodu teatru. Praktično, 2000. sam napisao projekat, i počeo da gušim političare, prvo gradske, pa pokrajinske. Tek je četiri godine kasnije Robert Kolar, kao ministar kulture, prepoznao o čemu se radi, i dao novac za projekat. Počeli smo s iznajmljivanjem brodova i realizacijom ideje, da na noge dolazimo ljudima koji nikad nisu bili u pozorištu ili na koncertu. Naravno, besplatno, pošto to finansira Pokrajina i Grad. Znate, vojvođanski kanali su čudesno lepi, a potpuno zaboravljeni. Jedan od naših misionaraskih zadataka jeste da oživimo taj krvotok Vojvodine, fantastičnu floru i faunu. I da ukažemo na stepen njihove zapuštenosti. Mnogi kanali su toliko zagađeni da je sve mrtvo. Nema riba, ptica, ničeg. Naročito deo bačkih kanala, prema Vrbasu i Kuli. Pitamo prevodničare: koliko brodova tu prođe? Kažu: Jedan mesečno! A nekad ih je 20 dnevno tuda išlo! Tolika je trava, da patke hodaju po vodi, ne mogu da plivaju. Direktor pozorišta u Bačkom Petrovcu mislio da je takva trava deo betonskog putića, krene k nama, i buć! Svako mesto uz kanal uglavnom ima improvizovanu luku, publika nas gleda s obale, koja je često u trsci. Dešava se da domaćini ne odrade dogovor i srede prostor, onda naš kapetan Milan Lalić Lala, s mačetom, čas posla sve pokosi i raščisti.

Ljubiša STAVRIĆ, NIN

14. maj 2007.

Blic vodič kroz Novi Sad:

Ratko Radivojević, kapetan „Broda teatra“ sa Dunava

OVO JE GRAD ESTRADE, A NE KULTURE

Tajna pozorišnog kluba u Sokolskom domu. Prvi poljupci iz Dunavskog parka. Bekstvo u Dom vojske na – stomakliju

Iz Novog Sada sam uvek polazi i njemu se vraćao. Imao sam sreće da igram na mnogim scenama Srbije, Evrope i sveta, ali je Novi Sad uvek bio moj scentar sveta. Svaka priča o meni je priča o mojoj porodici i pozorištu, ali i Novom Sadu. To nije koincidencija, već se vrlo svesno trudim da afirmišem novosadske umetnike i Novi Sad – kaže za Blic glumac Ratko Radivojević.

Za njega sve počinje, od zgrade Sokolskog doma. Tu je napravio prve profesionalno-glumačke korake, ali je tu sreo i Dušku sa kojom je, kako kaže, već 26 godina u srećnom braku.

– Sokolski dom je bio i ostao mesto za razvijanje duha i tela. U toj zgradi je uvek bilo neko pozorište, a u drugom krilu gimnastičarsko „Sokolsko društvo“. Tu je nastalo Sterijino pozorje domaće predstave, a novosadski glumci da se porede s najboljima u zemlji. Tu je nekada bio pozorišni klub SNP-a u kome sam sreo Dušku, ali i mesto gde su se okupljali svi novosadski glumci. Dolazili su svi: glumci, novinari, reditelji, ljudi sa strane. Takvo mesto danas ne postoji, sve se nekako rasulo – seća se Radivojević.

Preko puta je Dunavski park, preko dana omiljeno igralište za mališane, a u večernjim časovima mesto za prvi poljubac. Ni Radivojević mu nije odoleo.

– Dunavski park je u moje vreme bio rezervisan za prve poljupce. Znala su se skrajnuta mesta gde je poljubac bio bezbedan.

Iz parka je najbolje otići na Kej i šetati pored Dunava. Kej je, kako kaže, važan za svakog Novosađanina, a on od malena dolazi tu i još se seća velike poplave kada je i sam nosio džakove s peskom. Za Ratka je Kej bitan jer već četiri godine odatle kreće „Brod teatar“.

Još 2000. godine sam smislio projekat „Plovnim putevima Vojvodine“, počelo je 2004. godine, a sad je to manifestacija od posebnog značaja. Sve se dešava na brodu s novosadskim glumcima, a publikom iz cele Vojvodine.

Uspešne premijere uvek proslavlja u Klubu vojske, jer to je jedino mesto „gde čovek može da uđe i normalno razgovara“. Svugde je, kaže, muzika do panja, nebitno koja, a Dom vojske je jedno od retkih mesta gde je razgovor ipak moguć. Tu može da popije i stomakliju, koja se u Novom Sadu retko služi.

Primećuje i da je Novi Sad u međuvremenu postao mnogo veći, ali ne i bolji. Dobro je što ima interneta i mnogo više televizija, ali je loše što smo svi „postali samoljubivi i manje vredne stvari proglašavamo vrednima, a ko ne zaslužuje da bude junak biva proglašen junakom.“

– Novi Sad bi mogao da bude kulturna prestonica, jer ima ozbilkjne ljude bez kojih umetnost ne može. Ali je problem što živimo u vremenu kada se sve radi za široke narodne mase. Dovedu nekog, plate mu 100.000 evra, jer će doći 20.000 ljudi, ili naprave festival vina. To nije kultura već estrada, a troše se pare namenjene kulturi. Novi Sad je zbog toga pre grad estrade, nego kulture. Ne mislim, pri tom, ništa loše jer nemam ništa protiv Ramacotija, Stinga, Bregovića ili „Egzita“, ali za njih se zahvata iz budžeta za kulturu, pa zato predlažem da se osnuje neko ministarstvo za estradu – kategoričan je Ratko.

Najtragičnije je što često kvalitetne stvari ne mogu da postanu i ostanu tradicija, jer uvek neko dođe i to uspešno sruši.

Sava STEFANOVIĆ Blic, 14. maj 2007.

10. avgust 2007.

RATKO RADIVOJEVIĆ, POZNATI NOVOSADSKI GLUMAC I REDATELJ, GOVORI O SVOM „BROD TEATRU“, KAZALIŠTU BEZ PRAVILA I GRANICA, TE O VOJVOĐANSKOM „MELTING POTU“

BRODSKE DASKE KOJE ŽIVOT ZNAČE

Do devedesete sam proputovao sa pozorištem gotovo ceo svet, a onda je došla dugotrajna izolacija. Nismo mogli nigde da mrdnemo. Nije bilo para ni benzina da putujemo ni po Vojvodini. Predstave koje sam radio u to vreme davale su smisao tim tužnim vremenima. Prva predstava koju sam uradio bez teksta i s kojom smo kasnije bili u Madridu je lutkarska predstava „More, More…“. Radili smo je šest meseci, uživali smo radeći. Ona je čista lepota, neverovatno da pripada tom vremenu. Sledi predstava „Kraj 20. veka“; ceo svet je slavio kraj 20. veka, naša verzija je malo sivlja, kritičkija…

„Brod teatar“ je neformalna grupa pozorišnih profesionalaca, bez stalnog mesta i sigurnih izvora prihoda, piše u definiciji na sajtu odličnog projekta kojeg je 1990. pokrenuo poznati novosadski pozorišni, filmski, TV glumac i redatelj Ratko Radivojević. „Brod“ plovi od jedne do druge predstave, od jedne do druge pozorišne scene, od jednog do drugog sponzora, ispitujući svoje mogucnosti i mogućnosti pozorišta. Oko svakog projekta okuplja različite umetnike: glumce, muzičare, kostimografe, scenografe, igrače, pevače – prema potrebi, spremne da plove, istražuju i ekperimentišu…

– Gospodine Radivojeviću, sada već davne 1990. godine osnovali ste „Brod teatar“. Da li se sećate kako je došlo da ideje da osnujete jedan sasvim autentičan putujući teatar na brodu?

– Devedesete su bile užasne. Izlaz sam nalazio u okupljanju istomišljenika i u radu na off-projektima. Borili smo se predstavama protiv ludila, iz potrebe da reagujemo na drugačiji nacin nego što se to moglo u institucionalnom pozorištu (gde se i nije moglo reagovati). U početku su bili komedija i kabare kao komentar i otpor na zbivanja devedesetih. Nisu nas hapsili, ali nisu nam davali pare, a od ulaznica nismo mogli da zaradimo ni za salu. Od 1999. do 2004. napravio sam nekoliko predstava koje pripadaju teatru pokreta ili neverbalnom pozorištu, sa kojima sam gostovao na scenama Londona, Madrida, Liona, Mostara. Igrali smo u različitim salama i na otvorenom prostoru. Medutim, za tu vrstu pozorišta, koju ja, iskreno, najviše volim, neophodno je imati stalnu trupu koja ce vežbati cele godine.

Stalna trupa podrazumeva i stalni prihod i stalni prostor. Maštajući o tome obilazio sam napuštene magacine u gradu, obraćao se gradskim vlastima da nam pomognu, ne samo meni nego i drugim off-grupama – bez uspeha. Brod kao rešenje mi se tada nametnuo kao spas, Nojeva barka, a i zbog onog „pun kao brod“ (ha, ha, ha!). Brod, osim što je odlična scena, može da plovi i tako pronalazi publiku. Odmah sam zamislio kako zimi radimo predstavu na brodu, leti putujemo od mesta do mesta i igramo predstavu.

Struja i voda

– Kojim to panonskim vodama plovi vaš teatar? To jest, kako izgleda jedna vaša sezona na Brodu?

– Do sada smo putovali Dunavom, Tisom i kanalom Dunav-Tisa-Dunav. Neka mesta obiđemo svake godine, ali uglavnom se trudimo da idemo nekim novim pravcima. Do sada smo kretali iz Novog Sada, ove godine ćemo u Novom Sadu završiti turneju. U Novom Sadu igramo na divnom dunavskom keju, postavimo tribine koje publika već u šest sati ispuni čekajući da padne noć i da počne predstva. Onda krenemo Dunavom, pa Tisom i kanalima. Vec tri godine s nama su kapetan lađe Milan Lalić Lala i naš kuvar Peđa Krmpot. Zaustavljamo se u mestima gde smo unapred ugovorili gostovanje. U početku je bilo komplikovano da objasnimo ko smo, da tek tako dolazimo u neko mesto da igramo predstavu, da treba da nam obezbede samo struju, vodu, da donesu klupe ili stolice za publiku, da obaveste građanstvo o predstavi preko lokalnih medija, može neka zajednicka večera…

Ceo program obuhvata pozorišnu predstavu i koncert. Sve to je besplatno, mora da bude besplatno, jer je naša misija da pozorište dode do onih koji nikada nisu niti bi otišli u pozorište. Ovo čime se sada bavimo zapravo je pučko pozorište. I kada bismo i uspeli da ogradimo obalu, narod kome su naše predstave namenjene, ne bi došao kada bi morao da plati. Cela turneja se zato održava pod pokroviteljstvom Izvršnog veća Pokrajine i Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje i kulturu koji su naš projekat izdvojili kao Manifestaciju od posebnog značaja. Nešto malo dobijamo i od Grada Novog Sada. U svakom slučaju, sada su svi čuli za nas, a za ovu turneju pozive imamo još od proletos.

– Ove godine, vaša je plovidba plovnim putevima Vojvodine krenula 21. jula i traje sve do 2. septembra. Da li biste čitaocima Ferala opisali atmosferu sa tih predstava, atmosferu sa broda i uopšte objasnili kako to vi igrate pred publikom, šta se događa „u lukama“?

– U mnogim mestima nema uređenog pristana pa se svi dovijamo kako znamo i umemo. Mi muku mučimo da privežemo brod za okolno drveće i razvlačimo kabel za struju i do sto metara na udaljenu banderu, a publika sedi na tek pokošenoj i mirisnoj travi dolme, u čamcima, stoji na mostu, prevodnici. Jednom nismo imali dovoljno dug kabel pa smo struju dobijali iz agregata koji radi kao traktor. Nadvikivali smo se sa agregatom, ali publika je mirno sedela i slušala. Nije im smetalo. Jedne godine je bila suša, druge poplava. Nekad pada kiša, nekad je pretoplo. Jednom je počela oluja za vreme predstave i publika se razbežala. Kada je prestala kiša, svi su se ponovo okupili. Ako neko mesto ima 2000 stanovnika, a na predstavu dođe njih dvesto, onda je to stvarno veliki procenat posećenosti.

Važno je i to što nas gledaju bakice (koje dodu par sati ranije sa hoklicama u rukama, da sednu najbliže brodu) i dede sa unucima kao i mladi. Naravno da je to izazov za sve. Za publiku u kojoj devedeset pet posto nikada nije videlo pozorišnu predstavu i za glumce koji moraju da igraju punom snagom uprkos komarcima koji uleću u usta, oči, uši, jer ne smeju da omanu. Ta publika mora da zavoli pozorište da bi poželela da im dođemo i sledeci put. Za sada uspevamo i mi i oni.

Mladi autori

– Da li glumci na brodu, pored glumackih zadataka, imaju i one mornarske obaveze?

– Sad brodom putujemo nas nekoliko, a ostatak ekipe prevozi se kolima. Moj plan, koji još nisam u potpunosti ostvario, podrazumeva da glumci i cela ekipa sve vreme putuju brodom. Do sada nismo imali odgovarajući brod. Ovaj brod koji sada imamo (34 metra dužine i 7 metara širine) u nekoj bliskoj budućnosti treba da opremimo tako da njime može da se vozi dvadesetak ljudi. U potpalublju planiramo kabine, a na palubi će biti scena, leti otvorena, zimi zatvorena. Leti ćemo ga koristiti za turneju „Brod teatra“ a preostalo vreme će ga koristiti Studentski kulturni centar Novog Sada koji do sada nije imao svoj prostor. Od početka rada „Brod teatra“ pokušavam da afirmišem mlade novosadske autore i izvođače.

– Zanimljivo je i da je vaš „Brod teatar“ uspeo da otplovi na neke važne festivale…

– Do devedesete sam proputovao sa pozorištem gotovo ceo svet, a onda je došla dugotrajna izolacija. Nismo mogli nigde da mrdnemo. Nije bilo para ni benzina da putujemo ni po Vojvodini. Predstave koje sam radio u to vreme davale su smisao tim tužnim vremenima. Prva predstava koju sam uradio bez teksta i s kojom smo kasnije bili u Madridu je lutkarska predstava „More, More…“. Radili smo je šest meseci, uživali smo radeći. Ona je čista lepota, neverovatno da pripada tom vremenu. Sledi predstava „Kraj 20. veka“ na muziku novosadskih autora savremene muzike Ninete Avramović, Stevana Kovača Tikmajera i Kiralja Ernea. Ceo svet je slavio kraj 20. veka, naša verzija je malo sivlja, kritičkija. Poslali smo snimak na neke festivale, prošli smo selekciju za festival „East goes west“ u Londonu. Sa tom predstavom smo bili i u Mostaru na festivalu gde smo i nagrađeni. Sa lepom, opet eskapističkom, predstavom „Krevet“ gostovali smo u Lionu, a sa mojom najmračnijom predstavom, koja najviše ima veze sa onim što smo preživeli – „Kad bogalji marširaju“ u Raveni. Nije bilo jezičke barijera, ni izolacije, a za divno čudo i vize smo dobijali bez teškoća.

Pobjednici i junaci

– Koliko mi se čini, vi volite „neformalno pozorište“? Zašto je ono bitno za jedno društvo?

– Volim pozorište bez pravila i granica ma kako da se to zvalo: neformalno, off, alternativno, eksperimentalno. Volim rad sa ljudima koji ne pitaju za radno vreme, za pare. Imam ideju, imaš ideju? Hajde da to realizujemo. Mi u Srbiji smo živeli petnaestak godina u izolaciji i nismo imali priliku da se poredimo sa drugim umetnicima. Tri, četiri pozorišta iz Beograda i tri, četiri iz ostatka Srbije se vrtelo po svim festivalima koji su nikli kao pečurke posle kiše. Naravno da su se tu proglašavali pobednici i junaci. U nedostatku kvaliteta proglašavale su se osrednje stvari za genijalne i tako do pada u provaliju. U tim vremenima je nastalo i do danas se održalo nekoliko vrednih i danas znacajnih off ili nezavisnih pozorišnih trupa. Rad tih trupa je značajan, jer tragaju za novim i drugačijim izrazom s manje ili više uspeha, ali tragaju, ne zadovoljavaju se postignutim. Zato je njihov rad bitan i značajan.

– Da li ste imali nekih teatarskih dodira sa Hrvatskom?

– Radim u „Pozorištu mladih“, te sam sedamdesetih i osamdesetih redovno odlazio na Festival djeteta i Šibenik. To je onda bio fantastičan festival. Ne znam kakav je sada. Odlazio sam i u Zagreb na PIF odakle takođe nosim lepe uspomene. Sada obavezno pogledam sve predstave koje dolaze iz Hrvatske u Novi Sad i na Sterijino pozorje i na „Infant“. Prošle godine na turneji smo igrali predstavu u Bačkoj Palanci i razmišljali o Vukovaru, ali neko od lokalnih političara je rekao da je još rano. Ako iduće godine budemo imali adaptiran brod siguran sam da ćemo našu turneju proširiti na Hrvatsku, Rumuniju i Mađarsku. Ma koliko nekom odgovaralo da se mrzimo ili bojimo jedni drugih…

– Za ovu sezonu „Brod teatra“ najavili ste premijeru komada „Naš život malen uokviren snom“. O kakvom je tekstu reč? O čemu se radi, ukoliko nije tajna?

– Novi Sad ima mnogo pisaca, nekoliko njih su svetskog značaja, ali retko pišu za pozorište. Tri godine unazad na turneji „Brod teatar plovnim putevima Vojvodine“ igrali smo komade Koste Trifkovića, novosadskog autora iz 19. veka. Sledeći ideju da afirmišem novosadske umetnike prošle godine sam nagovorio Đorđa Pisareva da uradi adaptaciju Trifkovićevog nezavršenog komada „Pošto-poto poslanik“ i da dopiše kraj. Đorđe je to jako zanimljivo uradio, pa sam ga odmah posle premijere „gušio“ da napiše tekst za ovogodišnju turneju. Uspeo sam da ga nagovorim. Predstava je o nama u burnim vremenima. Toliko. Dođite na predstavu!

– Tekst Đorda Pisareva povezan je sa Šekspirom?

– Da, naslov je čuveni stih iz Šekspirove „Bure“: Naš život malen uokviren snom.

Politika, pusta!

– Kako vi na plovnim putevima Vojvodine, ali i na kopnu, vidite taj čuveni vojvođanski „melting pot“ različitih naroda? Da li je današnja Vojvodina ona naša stara Vojvodina, o kojoj smo slušali, u kojoj se svi fino slažu i poštuju?

– Mi na našoj turneji obilazimo mesta u kojima većinsko stanovništvo čine različiti narodi koji žive u Vojvodini. Kada se u potpunosti ostvari moja ideja, „Brod teatar“ nece obilaziti samo vojvođanska mesta nego sva mesta regije do kojih bude uspeo da dođe reklama, i nećemo samo mi prikazivati predstavu. U svakom mestu brod će biti nekoliko dana, i on će biti otvorena pozornica i za lokalno stanovništvo. To ce biti prostor razmene. Možda cemo negde ostati i dovoljno dugo da zajedno napravimo neku predstavu. U ekipi „Brod teatra“ ima nas pripadnika raznih naroda i vera, to je ovde oduvek bilo i jeste nešto najnormalnije, neću da znam ko kom narodu ili veri pripada, hoću da se svi prepoznajemo kao umetnici, radnici. To je jedini način da se izborimo sa primitivizmom i nekulturom.

– Čuo sam da ste fizički napadnuti u „Pozorištu mladih“? Šta se to dogodilo?

– Politika, pusta! Partija za direktora postavila aparatčika, nesposobnog, a ambicioznog. Glumci i veći deo tehnike su stupili u štrajk. Osioni aparatčik i njegovi postavljači su mislili, šaka jada glumačka nece bez plata izdržati ni mesec dana, otpusticemo par njih, najdrčnijih i ostali će se uplašiti i prestati da štrajkuju. Međutim! glumci su bili jedinstveni, zauzeli su pozorište i iz njega nisu izlazili. Štrajk je ušao u peti mesec kada su aparatčik i njegovi nalogodavci izgubili i ono malo razuma što su kao imali, te su iznajmili batinaše koji su u gluvo doba noći uleteli u Pozorište, prebili trojicu kolega i izbacili ih na ulicu. Odmah je došla policija i novinari, uspostavilo se da su iza svega stajali visoki partijski funkcioneri nekih partija. „Predmet“ sada stoji u fijoci tužioca i polako ga pokriva prašina.

– Kakvo je sad stanje u tom novosadskom teatru?

– Štrajk nije bio uzaludan. Naš zahtev da se direktor pozorišta bira putem konkursa je usvojen. Aparatčik je sklonjen, a direktora smo dobili putem konkursa. Sada je u Pozorištu mladih sve u redu, vidaju se rane, rade se nove predstave.

– Vidljivo je da su glumci iz Vojvodine, na neki način, odsečeni od Beograda, te da ih nema u medijima u dovoljnoj meri, da mnogi ne steknu onu televizijsku „slavu“?

– Taj problem vojvođanskih glumaca traje od pojave filma i televizije na našim prostorima. U staroj SFRJ postojali su TV centri u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Skoplju, Titogradu, Sarajevu, Prištini i Novom Sadu. Svi su imali igrani program i svaki od tih centara je stvarao i gajio svoje glumce koji su postajali poznati i onda igrali u celoj tadašnjoj Jugoslaviji. Jedino su vojvođanski glumci u retkim slučajevima dobijali glavne i značajne uloge na TV Novi Sad, a onda gotovo nikad nisu gostovali ni u drugim centrima. Tako je bilo i na filmu. Urednici na TV Novi Sad uvek su zvali i afirmisali beogradske glumce i reditelje. Zašto je to tako ne znam. Danas je situacija ista. U Vojvodini ima sjajnih glumaca, reditelja, scenografa, kostimografa, kompozitora. Godinama govorim ljudima koji bi trebali da o tome odlučuju da moraju od naših ljudi stvoriti zvezde, da je to njihova zadatak.

Mića VUJIČIĆ

Feral Tribune(10.8.2007)

Radio Slobodna Evropa, 17. februar 2007.

Ko je prebio glumce?

Ratko RADIVOJEVIĆ, glumac Pozorišta mladih iz Novoga Sada

..Saznajemo da će nam Zoran Đerić biti direktor. Odličan izbor! Upravni odbor? Dobar! Nadzorni odbor? O Skupštino, Skupštino! Nisi izdržala ni dva dana da nas ne izigraš! Predsednik Nadzornog je Mika Šmit, Kneževićev čovek koji je sve vreme štrajka pomagao Tomi, pretio i prozivao novinare, medije i ljude koji su nam pružali podršku. Nećete Tomu?! Evo vam ga Mika!!! Zašto to rade? Neverovatno! Što gore to bolje!

IMAGE

Subota 10. februar 2007.

Sto petnaesti dan štrajka u Pozorištu mladih u Novom Sadu i peti dan od prebijanja glumaca. Na pomolu je najzad smena direktora Tomislava Kneževića. Nije vredelo što smo protestovali, pisali pisma, šetali ulicama, svirali koncerte, izlagali biografije, skupljali potpise, dobijali podršku kulturne javnosti, sindikata, što od septembra nismo igrali predstave, dobili osam otkaza, što smo morali da zauzmemo pozorište i da na taj način sprečimo da Toma organizuje predstave sa štrajkbreherima. Radikalsko-DSS-ovska vlast u Novom Sadu sve vreme je štitila Tomu, iz meni nepoznatih razloga. Plan je bio da nas Tomislav Knežević izbaci, počisti pozorište od nas, promeni brave i da Pozorište lepo radi, svoje nazadne predstave nikom namenjene na kojim publika izdržava tako što ih na pauzi Toma časti da ne odu kući.

Nije mu uspelo. Nije imao nikakve šanse. Dva dana kasnije priveden je i u „biti je priznao delo“. Ko je prebio glumce? Budim se oko 9 sati i žurim da pokupujem sve novine. Vidim da su ih radikali zatrpali svojim viđenjem incidenta, da su glumci sami inscenirali tuču, da niko nije povređen, da smo provalili u Pozorište i šutirali nesrećnog Tomu. Rešio sam da ništa ne demantujem. Pustiću ih da se sami ukopavaju. U 11 sati idem u Kulu na fudbalsku utakmicu. Igraju „Hajduk“ iz Kule i „Mladost“ iz Apatina. Sin Jovan igra za „Hajduk“. Generalna proba pred nastavak prvenstva. Eto i fudbaleri imaju generalnu. Utakmica je bila vrlo borbena kao da su igrali za bodove. „Hajduk“ je pobedio 1:0. Posle utakmice na ručku sa Jovanom razgovaramo o situaciji u pozorištu i o njegovim proteklim pripremama i utakmici. Dolazimo do zaključka da je najvažnije dati od sebe najbolje kad je najpotrebnije. I u pozorištu i na utakmici. Pre nego što smo Duš i ja krenuli oko 19 sati u Pozorište na štrajkačko dežurstvo, sin Nemanja, apsolvent gitare na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, pušta nam Rolanda Dijensa Concerto en si: koncert za gitaru i orkestar od dvadeset jedne gitare. Umetnost podiže. Vlast spušta. Ko je prebio glumce?

U pozorištu zatičemo nekoliko kolega s kojima ispijamo kafu i komentarišemo laži iz jutrašnjih novina. Javljaju nam da će na TV Panonija gostovati Zoran Vučević predsednik Skupštine grada. Kažem Duški da neću to da gledam i da se džabe nerviram. Odlazimo u šetnju. Pokušavam da ne mislim i da zaboravim ljudske gadosti. Pričamo o projektima koji me očekuju. Ipak s vremena na vreme se osvrćem oko sebe, za svaki slučaj. Ko je prebio glumce?

Nedelja 11. 2.2007.

Ko je prebio glumce? Miran dan. Svi smo kod kuće. Telefon skoro da nije ni zazvonio. Od 23. septembra prošle godine kada smo imali štrajk upozorenja ovo je prvi dan koji sam ceo proveo kod kuće. Ko je prebio glumce?

Ponedeljak 12.2.2007.

Ko je prebio glumce? Za 11 sati u Pozorištu je zakazan sastanak svih zaposlenih. Sud je nas osmoro otpuštenih vratio na posao. Treba da izaberemo naše predstavnike za novi Upravni i Nadzorni odbor. Ovo je prvi put da se od početka štrajka nađe ceo kolektiv. Štrajkači su u prvim redovima a štrajkbreheri u polumraku sale, u poslednjim redovima. Nešto im ne da da sednu napred na svetlo, savest nije jer je nemaju. Za 19 sati Art klinika je organizovala protestnu šetnju po gradu pod parolom Slepac vodi slepce. Ko je prebio glumce?

Utorak 13.2.2007.

Ko je prebio glumce? U 10 i 30 sati imao sam sasvim prijateljski sastanak sa Zoranom Vučevićem predsednikom Skupštine grada. Ko posle Kneževića? Složili smo se da ne treba da bude niko ko je na bilo koji način imao veze sa prethodnim događajima. Da li verovati? Ko je prebio glumce?

Oko podne odlazim u Zavod za kulturu Vojvodine da se dogovorimo da u okviru sajamske manifestacije ARTEXPO predstavim projekat BROD TEATAR PLOVNIM PUTEVIMA VOJVODINE 2007. U povratku kući, u prodavnici, srećem Đorđa Pisareva, poznatog novosadskog pisca. Kaže mi da moram da počnem da radim da bih se spasao. Đorđe je prošle godine za Brod teatar napravio sjajnu adaptaciju Trifkovićevog nezavršenog teksta Pošto-poto poslanik pa sam ga odmah posle premijere naterao-izmolio-ugušio da mi obeća da će za ovu godinu napisati tekst! Ko je prebio glumce?

Sreda 14.2.2007.

Ko je prebio glumce? Saznajemo da ce nam Zoran Đerić biti direktor. Odličan izbor! Upravni odbor? Dobar! Nadzorni odbor? O Skupštino, Skupštino! Nisi izdržala ni dva dana da nas ne izigraš! Predsednik Nadzornog je Mika Šmit, Kneževićev čovek koji je sve vreme štrajka pomagao Tomi, pretio i prozivao novinare, medije i ljude koji su nam pružali podršku. Nećete Tomu?! Evo vam ga Mika!!! Zašto to rade? Neverovatno! Što gore to bolje! Zovem Zorana Vučevića i pitam ga zašto Mika, on mi kaže da moramo negde da popustimo i dobronamerno me savetuje da odem u crkvu i da se pomolim Bogu. Neću više da mislim na to. Setim se Đorđa Pisareva i dogovaramo se za sastanak. Nalazimo se uveče i pričamo o novom komadu. Brod teatar će imati ekskluzivu da odigra praizvedbu teksta novosadskog pisca. To se u Novom Sadu odavno nije desilo. Naravno, neizbežno, na kraju priča o Đeriću (s kojim se obojica lepo družimo i slažemo) i, na žalost, i o Miki. Kosovo i Ahtisarija nismo ni spomenuli. Ako nas je neko prisluškivao reći će da nismo patrioti. A ovi patrioti iz gradske Skupštine pre će dati Kosovo nego Miku i Tomu. Ko je prebio glumce?

Četvrtak 15.2.2007.

Ko je prebio glumce? Imali smo konferenciju za štampu. Rekao sam novinarima da imaju priliku da posle stodvadeset dana štrajka snime osmehe glumaca. Ko je prebio glumce?

Petak 16.2.2007.

Ko je prebio glumce? Danas je sto dvadeset prvi i poslednji dan štrajka. Od 11 sati smo u našem glumačkom salonu, okrečenom kao i sve prostorije u Pozorištu u Tomino omiljeno zeleno. U salonu smo štrajkovali, spavali, jeli, primali posete, novinare, dogovarali se, živeli sve ovo vreme, maštajući u koju ćemo boju da ga prekrečimo kad Toma ode. U salonu su glumci prebijeni. U salon sam uspeo da se probijem te noći kada je Toma nakon prebijanja glumaca zaključao Pozorište i nije dao ni policiji da uđe unutra, čekajući nekog odgore da mu pomogne. Kada me je Toma ugledao znao je da vidi svoj kraj. Pitao me je kako sam ušao kad je sve zaključano. – Ja sam umetnik, prošao sam kroz zid, rekao sam mu.

Danas smo se osećali svečano. Čekali smo ishod sednice. Skupštinska sednica je imala jednu tačku dnevnog reda: smenu starog i postavljanje novog rukovodstva u Pozorištu mladih. Radikali su pričali svoju priču kako smo sve sanjali i kako niko nije povređen. Ništa nije vredelo što je Bora Novaković pokazivao bolesničke kartone povređenih glumaca. Tek oko 13 sati su smenili Kneževiće i postavili Zorana Đerića. Konačno. Priznali su poraz. Svi su veseli, ljube se, raduju. Javio se Đera, zatim je došao da nas pozdravi. Ja nikako ne mogu da se radujem. Čim su uspeli da nam uvale Miku znači da nisu odustali od namere da nas unište ili da nam se osvete. Da li će zbog toga žrtvovati i Đeru? Voleo bih da nisam u pravu i da je sve gotovo. Idem kući smiren pa ipak s vremena na vreme se osvrćem oko sebe, za svaki slučaj. Ko je prebio glumce? Sponzor za kreč neka se javi u Pozorište mladih, Novi Sad, Ignjata Pavlasa 8.

Radio Slobodna Evropa, 17. februar 2007.

Građanski list, 27/28. 8. 2005

GL PITA

RATKO RADIVOJEVIĆ

ODGOVARA

Ime i prezime

Ratko Radivojević

Datum rođenja

15. januar 1951.

Horoskopski znak

Osećajni Jarac

Grad

Novi Sad

Bračno stanje

Srećno oženjen, dva sina

Film

Serđo Leone: Dobar, rđav, zao

Knjiga

Slobodan Nenin: Divlji bagrem i čuvarkuća

Automobil

Lada Niva

Hrana

Red – red (red pirinča red krompira)

Miris

Kukuruza u čardaku

Najbolji drug/drugarica

Duš

Ljubavna scena

– I need you, I love you.

(Al Paćino kaže Dajani Kiton u Kumu III)

Tip žene

Duš (lepa, pametna, dobra)

Šta je najvažnije u životu?

Imati cilj

Najveći blam

Kad sam zaboravio da se zahvalim Romani Knežević, Veri Galešev i Nemanji Radivojeviću

Ne bih nikad voleo da odem…

Da živim u inostranstvu

Voleo bih da odem…

Na Plovne puteve Vojvodine 2006.

Najviše se plašim…

Da ostanem sam

Obično crtam…

Srce

Navijam za

Klub u kojem igra moj sin

Omiljena kafana

Gde nema glasne muzike a ima stomaklije

Prvi auto

Fića

Da sam životinja bio bih…

Gepard

Da sam biljka bio bih…

Hrast

Ko te nervira?

Ljudi koji se promene kad dođu do vlasti

Šta te nervira?

Prostakluk

Šta radim kad ne radim

Smišljam šta bih radio

Najviše vremena provodim sa…

Porodicom

Najveći oslonac u životu mi je…

Duš

Prvi poljubac

Ne sećam se

Najgore osećanje na svetu je…

Kad nemam para

Šta prvo pomisliš kada se probudiš?

– Da li da još malo odspavam?

Šta se nalazi ispod tvog kreveta?

Samousluga

Kako si zaradio prvi dinar?

Nosio sam džakove šećera

Javni nastup „ne ponovilo se“

Svi su neponovljivi!

Roditelji su hteli da budeš…

Lekar

Građanski list (27/28. 8. 2005)

8. avgust 2002.

ANKETA „DNEVNIKA”:

Kako institucionalna pozorišta i samostalne trupe dele zajedničku teatarsku scenu?

Rejting svima potreban

Jako je važno da u institucijama postoji neko ko ima uvid u rad vaninstitucionalnih organizacija i da ume da proceni šta je kvalitet, smatra glumac Ratko Radivojević

Ratko Radivojević, glumac, reditelj i osnivač pozorišne trupe „Brod”:

– Samostalne trupe ne mogu da funkcionišu bez podrške Grada, Pokrajine i Republike. Nama je čak i Ministarstvo kulture Srbije pomoglo, dok Pokrajina neće. Recimo, pozvani smo, kao prošlogodišnji pobednici internacionalnog festivala novog teatra u Mostaru, da učestvujemo i ove godine, krajem avgusta, i, naravno, zbog nedostatka novca postavilo se pitanje kako ćemo tamo otići. Podržali su nas i Grad i Republika, dok nam Pokrajinski sekretarijat za kulturu ništa nije dao. Svakako da se ne može izaći u susret svakom zahtevu i zato je jako važno da u tim institucijama postoji neko ko ima uvid u rad vaninstitucionalnih organizacija i da ume da proceni šta je kvalitet. Jer, i takav oblik rada mora biti vrednovan i vaninstitucionalne organizacije moraju da imaju rejting, da bi ono što vredi lakše stiglo do podrške. Zasad se naš rad ne može zamisliti bez donatora i sponzora, a oni, opet, nerado daju novac u te svrhe, jer nisu oslobođeni poreza. Mislim da bi i pozorišne trupe osetile dobre strane spremnosti države da ukine porez na donacije.

Nešto drugačije

– Osnovao sam svoju pozorišnu trupu jer sam imao potrebu da radim nešto drugačije. Okupio sam i ljude koji misle drugačije. Postoji publika koju zanimaju te nešto drugačije predstave. Naravno, svaka predstava mora da se marketinški dobro pokrije – kaže Radivojević.

N. Pejčić, Dnevnik, 8. avgust 2002.

29. jun 2002.

LOVAC NA SNOVE I MINIJATURE

Želja su mu oduvek bili ljudi

Ako je krevet mesto na kojem si zaista onaj ko si, baš onakav kakav si, ogoljen do same istine, bilo da sanjaš, odmaraš ili voliš, onda je predstava Krevet Ratka Radivojevića pravi način da se sagleda umetnička ličnost čoveka koji je jedan od dobrih duhova Novog Sada. Krevet je dirljiva i inteligentna priča o čoveku koji ostaje sam sa sobom i sopstvenim ponorima, bilo da su svetlih ili tamnih boja. Duhovita i nežna, škakljiva i ironična, na momente potresna pa vrlo komična, ova priča o podsvesnom životu koji “vodimo” dok snevamo pravi je ulov ovog “hazarskog lovca na snove”.

Krevet je drugi projekat Radivojevićeve trupe “Brod” koja je prošlog leta sa predstavom Kraj 20. veka gostovala u Mostaru, Baru, Beogradu i londonskom festivalu Istok ide na Zapad. Ovaj glumac Pozorišta mladih neumorni je tragalac za uzbuđenjima. Nekad fudbaler, roker zauvek, veliki šmeker, omiljeni lik klinaca na Zmajevim dečjim igrama, a danas i reditelj i ako treba, i majstor svetla, rekviziter, garderober, menadžer, “brisač” prašine, nosač scenografije, vozač, raznosač dobrih vibracija… ali uvek najfiniji začin koji je dao poseban šmek nekim novosadskim predstavama.

“Nikada nisam mislio da sam neka faca. Oduvek sam voleo svašta da radim, da učim i eksprimentišem. Ni danas mi nije teško da se uvučem u lutku i da se tu nešto gluperdam. Ne stidim se ničega u biografiji, mada ne mislim da sam sve genijalno uradio. Bilo je puno loših stvari, ali sad ne mogu, niti želim išta da brišem”, kaže Radivojević.

Kao klinac igrao je fudbal, i to dobro. Ali pošto je bio loš đak, ćale je jednom odlepio i rekao “ili škola, ili treninzi”. Onda je odlepio i Ratko, batalio sve i pobegao od kuće. Srećom nije otišao daleko… ubrzo je otkrio pozorište. Godine 1980. postao je prvi “slobodnjak” među glumcima u Vojvodini. Taj status stekao je nakon Golubnjače u kojoj je pored pokojnog Dragiše Šokice igrao seljaka. Kaže da je čaša žuči počela da se puni onog dana kad mu je otac po povratku s posla, iz fabrike konzervi u Kulpinu, rekao da je morao da glasa protiv Golubnjače. U protivnom bi bio izbačen iz partije, a zna se šta je to onda značilo… Poslednja kap bilo je gostovanje Golubnjače u Beogradu kada je u prvom redu video gomilu popova. “Sve je dobilo oblik koji se meni nije dopadao. To više nije bilo pozorište, nego politika… Otišao sam dalje, oni su ostali. Bilo je malo frke posle. Neke kolege govorile su da ću samo preko njih mrtvih opet igrati u SNP-u. Ali moja želja nije bila ni ta, niti bilo koja druga zgrada, već ljudi, predstave i projekti. I tako sam ja bivao svuda. Vremenom su ljudi shvatili da sam pozitivan igrač, da mogu da računaju na mene pa su me zvali, možda ne zbog talenta ili uloge, vec energije koju nosim”.

O glumačkoj slavi kaže: “Prvi sam glumac u porodici, a kako kod nas ne postojiš ako te nema na filmu i na TV, dugo mi rodbina u Srbiji (moji su iz Kragujevca ali ja sam rođen u Novom Sadu) nisu verovali da sam glumac. E, onda sam sa Tanjom Boškovic i Vesnom Čipčić u izuzetno gledanoj emisiji Znanje-imanje počeo da govorim neke becarce pa su moji Srbijanci poverovali da sam glumac. Tom “filmsko-televizijskom boljkom” pelcovana je danas i novosadska publika koja gleda sve živo što dođe iz Beograda jer tako vidi glumce sa filma i TV. Radujem se svim dobrim predstavama, ne propuštam nijednu ozbiljnu koja ovde dođe i smatram da je važna saradnja među pozorištima i uzajamno gledanje, ali je problem što nas ovde niko ne zna jer ne igramo u serijama i na filmu.

Na pitanje o razlikama između glumaca Ratko veli: “Postoje radoznali i nezainteresovani, uostalom kao i svi drugi ljudi. Radoznalih glumaca je malo, ostali su zaposleni u pozorištu, odrade tu i tamo ponešto, prime platu, briga ih za ostalo. Gde god dođeš imaš takvu situaciju: na jednoj strani su vredni, na drugoj iskompleksirani, nezadovoljni, isfrustrirani, zavidni ili samo nezainteresovani. Medu poslednjima ima dobrih ljudi čiji je duh prosto zamro iz ko zna kojeg razloga. Oni su preduzimljivosti rekli “zbogom”, zadovoljavaju se da budu članovi recimo Drame SNP-a. Meni ih je žao jer se sećam kakvi su nekad bili”.

Radivojević je krajem osamdesetih pevao u grupi “Gepard grrr”. Bili su dosta popularni, PGP im je objavio ploču a kada su im “zapretili” vriska, intervjui i blicevi, a oko njih se sjatili razni likovi sa kriminalnim predlozima, shvatio je da nema šta da traži u toj prljavštini. “Nisam pogrešio. Vidi na šta danas liči taj naš rokenrol! Ljudi nisu mogli da žive od te muzike pa su pravili kompromise i zato je toliko roka u narodnjacima. Isto je i s folkom u pozorištu. Postojala je opasnost da i naše pozorište postane folk, mada i danas ima mnogo folk predstava. U međuvremenu se dogodila i folk publika, ali ona ne bi bila folk da ima šta drugo da gleda”.

Da li je misleći glumac opasna pojava? “Glumac koji misli ne može biti opasan po reditelja, sem po sebe ako to misleći podrazumeva filozofiranje čiji je sinonim “mlaćenje prazne slame”. Mene samo iritiraju glumci i ljudi uopšte spremni da pričaju, kude, negiraju one koji rade a da pri tom sami ništa ne preduzimaju. Lako je biti pametan napamet, ali kad treba nešto konkretno da se radi – nastaje tajac. Zato, ako već nemaš predlog, ne znaš kako ćeš, makar ćuti i radi po pravilima onog ko zna i predlaže, budi rob. Ja nikada nisam voleo tu “ropsku poziciju”. Uvek sam se bunio protiv pravila, ali u pozorištu moraš da ponudiš nova rešenja ako se vec buniš. Kad sam počeo da radim s ovim klincima u “Brodu” pribegao sam lukavoj rečenici koja je u krajnjem slučaju tačna da “loši glumci, kad ne znaju šta će, onda filozofiraju, a da dobri glumci ćute i rade”.

Ima li traume od reditelja? “Ne cvikam od reditelja, nemam idolopoklonički odnos prema njemu, možda jer se ne bojim ljudi. Poštujem ga, ali moje je pravo da nešto predložim a njegovo da odbije ako misli da ne valja. Volim reditelje koji daju otvoren prostor i imao sam sreće da su me puštali da isteram svoje histerije. I moj princip sada u “Brodu” je da dopuštam predloge, probamo ih i usvojimo ako su bolji od mojih”.

Publika pamti kako je Ratko ispijao kafu u Silama u vazduhu, tabelarnu prozivku iz Bombarodvali smo Nju Hejven, ulogu u Jelizaveti Bam, neobično ispijanje života iz čaše na nedavnoj premijeri Osamdesetdevete… Je li minijatura koncentrovana šmira? “Nema tu vremena za šmiru, nego taman toliko da potpuno skoncentrisan uradiš ono što si dugo spremao, ali tako da ne štrči iz predstave a ostane upečatljivo”.

Mora li umetnik biti blizak vlasti da bi imao adekvatan status u sredini u kojoj živi? “Bio sam clan Saveza komunista, ali su me izbacili zbog nedoličnog ponašanja! S pozorištem smo bili na turneji. Prvo sranje napravio sam u Nemačkoj: zapio se, morao da založim pasoš da bi me pustili da izadem iz kafane, što je ugrozilo ugled naše države. Onda sam zaglavio i u Francuskoj, izgubio se a kako nisam mogao da pronađem izlaz, razbio sam prozor i stupio na slobodu. Tako se završila moja “politička karijera.”

Na primedbu da je jedan od dobrih duhova Novog Sada, Ratko kaže: “Ima u ovom gradu još dobrih duhova, vrednih ljudi s idejama ali nemaju gde da rade. Jedan od njih je Radoje Čupić i njegov “Portal”. I zato moramo da nađemo prostor u kojem ćemo se sretati, ne samo moj “Brod” ili Čupetov “Portal”, već sve trupe koje radom izlaze iz koncepta SNP-a, Pozorišta mladih, Novosadskog pozorišta ili KC Novog Sada. Tu bi svoje mesto mogli da nađu i studenti Akademije umetnosti koji nemaju svoju scenu već glume po ucionicama i dvorištu, ali i mladi slikari, kompozitori. S Akademije izađe 5-6 reditelja i ko zna koliko glumaca; gde su oni, nema ih jer nemaju mogućnost da rade. Možda je čudno što ideju novog prostora pokrećemo mi stariji, ali verujem da je možemo izgurati jer imamo iskustva i određene rezultate. Ne sme to biti malo SNP, Pozorište mladih ili Novosadsko, već prostor s drugačijom koncepcijom. Predstave bi mogle da se igraju mesec dana ali non-stop, što bi dovelo drugu publiku i stvorilo novi umetnički koncept.

A šta sad kad se u tu priču neminovno uključuju i surogati života -političari bez kojih se ne može doći do prostora? Šta ako uslove rad odredujući koncept, repertoar, ako nametnu podobne a ne sposobne ljude? “Na to se ne pristaje. Gradski sekretar za kulturu Robert Kolar je glumac. Zna koji su naši problemi jer su i njegovi. E, što on ima danas još mnogo drugih problema, to u izvesnoj meri mogu da razumem, ali mora da razvrgne tu socijalističku uranilovku da smo svi pred Gradom jednaki. Umetnost je surova, ljudi se tu muce, rade i tek ako to neko prizna, treba mu dati više. Tako je počeo i Jožef Nađ koji je maltene od uličnog igrača postao institucija. Ali neko je vodio računa o njegovom radu. Ovde to nije slučaj. Posle mojih predstava novine su pune hvale, publika dolazi, ali kad treba da počnem sledeći projekat nastupa haos – sve iz početka. I to nije samo moj problem. Zato treba napraviti komisiju koja bi po određenim principima birala vredne i kvalitetne, vrednovala ih i pomagala im”.

A kod kuće, da li je i tamo glumac? “Tu nikad ne glumim, jer me, ako i pokušam (a to se dešava kad pocnem da “šmiram” nešto oko pranja sudova ili nečeg što sam zaboravio da uradim), Duška i sinovi odmah saseku. Rano sam razdvojio posao od privatnog, ne unosim jedno u drugo. Sve boljke glumačkog života brzo sam prošao, nisam sedeo u kafani, ni završio na šanku čekajući da me neko otkrije. Uskladio sam porodicu i posao, osetio šta mi je važno, a ja ne mogu bez porodice”.

Snežana Miletić, Ludus, Beograd, br. 96, 29. jun 2002.

11. maj 2002.

Teže je stvoriti teatar nego državu

Tribinom koja će se održati u ponedeljak u 20 sati u Kulturnom centru grada na temu „Treba li Novom Sadu novo pozorište“, otvoriće se pitanja koja se poslednjih dana često pominju u pozorišno-umetničkim krugovima.

(…)

Ratko Radivojević osnivač je trupe „Brod“ koja se bavi predstavama kakve se ne mogu gledati u institucionalnim teatrima, a uglavnom radi sa glumcima amaterima koje bira na obaveznim audicijama. Predstava „Kraj 20. veka“ daje se već tri godine, a lane je na festivalu u Engleskoj imala zapažene uspehe. Najnovija predstava ove trupe je „Krevet“, dinamično plesno snoviđenje interesantno svakom gledaocu. Radivojević predstave uglavnom pravi tako da one ne moraju obavezno da se igraju u klasičnom scena-kutija prostoru, teži ka neverbalnom, plesnom, nadasve alternativnom pozorištu. Radivojević je u saradnji sa Radojem Čupićem koji predvodi trupu „Portal“, zamislio da osnuje asocijaciju nezavisne art produkcije.

– Mi bismo da napravimo mesto u gradu koje ne bi bilo obavezno samo pozorište već tačka gde bi se odvijali svi oblici kulture, dakle i pozorišne predstave i koncerti, izložbe likovnog stvaralaštva, znači sve ono što nema prostor za svoje rabote, a što neće da bude institucija. Ne kažem da nam je potrebna avangarda ali računam da pozorište ne bi trebalo da postoji samo u onom klasičnom smislu kakvih je već tri u gradu. Novom Sadu nedostaje neka vrsta alternativnog kulturnog okupljališta. Još nismo obavili razgovore sa svima koji bi u asocijaciju mogli da uđu, za sada su tu trupe „Brod” i „Portal“, ali imamo podrške mnogih novosadskih umetnika kojima je prostor takođe neophodan. Moja zamisao je da bi ta asocijacija trebalo da deluje u nekom adekvatnom prostoru, dvadeset i četiri časa, da joj osnovni cilj bude da privuče mlade i kreativne ljude.

Preko dana tu bi bile radionice svih tipova, uveče predstave, koncerti i projekcije. Koliko postoji mladih bendova koji nemaju gde da vežbaju i mesta gde bi svirali? Mogli bismo da pravimo frku : izbore najboljih predstava, koncerata, izložbi, filmova. Da stalno postoji neki takmičarski duh koji bi na kraju izrodio kvalitet. Najbolji bi tako zaslužili sredstva za kasniji rad, ali je važno da apsolutno svako dobije šansu, tvrdi Radivojević.

Da li očekujete neku podršku od ministarstva?

– Ocekujemo je, zašto da ne, mislim da je to normalna stvar. Kao što smo i do sada konkurisali sa svojim projektima tako ćemo i nastaviti. Bilo da je u pitanju ministarstvo grada, pokrajine ili ono savezno, zašto da ne? Najteže će biti kako će naš koncept prihvatiti grad, ako oni daju prostor za početak, mogu da kažu da su suosnivači ili osnivači i onda će dati sebi za pravo da imaju uticaj na repertoar. Grad bi trebalo da pokrije i troškove par zaposlenih ljudi, mada bi princip trebalo da bude volonterski. Tu bi studentske organizacije mogle da uče i u praksi se vežbaju u menadžmentu i da nalaze lovu. Naravno to bi im se i isplatilo.

Radivojević smatra da u Novom Sadu postoji velika potreba za nečim tog tipa i da je to stvarna potreba u kulturi grada. Prostor takvog tipa prosto izaziva i provocira mlade reditelje, glumce, muzičare i slikare da prema njemu prave program. Upravo bi posebnu čar i smisao imao neki neuređen prostor, magacin.

– Od početka govorim da mi ne treba prostor za mene. U tom prostoru moći ću da radim, ali ja ne radim 24 časa, 365 dana u godini. Osnovni smisao i zamisao je da prostor koji bismo dobili ne sme da zvrji prazan nego mora da, bukvalno 24 časa, radi i da se tamo stalno nesto dešava. Svojatanjem bismo dobili opet jedno „mrtvo“ pozorište koje nijedan umetnički tim ne može da ispuni 365 dana programom, tvrdi Radivojević.

(…)

Aleksandra Lončarski, Danas, 11. maj 2002.

autor prezentacije

17 april 2002.

NOVOM TEATRU TREBA NOV PROSTOR

SUSRETI: RATKO RADIVOJEVIĆ, GLUMAC I REDITELJ

Nisam bio nezadovoljan repertoarskom politikom, nego time koliko sam i šta radio. Iz potrebe da nešto malo drugačije radim, osnovao sam trupu i počeo da pravim predstave kakve ja volim – kaže osnivač pozorišne trupe „Brod“

Nije mu bilo dosta što je glumio u filmovima, TV serijama, pozorišnim predstavama mnogih teatara i mnogih gradova, kao i u desetinama dečjih emisija i raznih programa, pevao u svojoj rok grupi, tek, glumac i reditelj Ratko Radivojević odlucio je da osnuje pozorišnu trupu i ostvari neke svoje ideje o tome kakvo pozorište treba da postoji. Pozorišna trupa „Brod“ postoji već nekoliko godina, a pre dve je zaplovila s prvom predstavom „Kraj dvadesetog veka“, koja je učestvovala i na festivalu „Istok ide ka Zapadu“ prošlog leta u Londonu.

Nedavno je, na sceni „Pozorišta mladih“, pozorišna trupa „Brod“ imala i drugu premijeru, predstavu „Krevet“, za koju su, kao i za prethodnu, glumci birani na audiciji, a mogli su da učestvuju i neprofesionalci, odnosno svi koji imaju želju i smatraju da, onim što mogu u plesu i glumi, mogu da nađu i svoje mesto na sceni. Sam Ratko Radivojević je u svojoj biografiji naveo da glumi od rođenja i da nikad neće prestati, a, doduše, glumi i za platu od 1973. godine. Pa ipak, nije hteo tek da „odrađuje“ za platu, vec je pokušao da uradi i nešto novo i drugačije.

„Of teatar“ zanimljiv već godinama

Da li ste bili nezadovoljni repertoarskom politikom postojećih pozorišta, kada ste odlučili da osnujete svoju pozorišnu trupu?

– Nisam bio nezadovoljan repertoarskom politikom. Jednostavno, nisam ja plaćen da o tome vodim računa, nego ljudi koji su plaćeni za to. Ali, bio sam nezadovoljan time koliko sam i šta sam radio. Iz te potrebe da nešto malo drugačije radim, osnovao sam trupu i počeo da pravim predstave kakve ja volim. To ne datira od skoro. Moje bavljenje nekom vrstom „of teatra“ počinje još 1987, možda još i ranije, kada sam pravio prvi kabare „Rezerve“ u Novom Sadu, pa posle komediju „Braća blizanci“, pa spejs-operu „Kozoder u akciji“ i puno takvih stvari gde sam pokušavao da okupim ljude da napravimo nešto malo drugačije.

U početku nisam hteo da se ja bavim režijom tih predstava, ali to je samo od sebe došlo. Jer, ako ja smislim projekat i nađem tekst, producenta, pare i okupim ljude i izaberem i reditelja, dođem u situaciju da on o tom komadu ima potpuno drugačiju ideju, što je sasvim normalno, ali ideju s kojom se ja ne slažem. Onda sam shvatio da ja ne mogu nekom da nalazim posao, a onda da taj čovek pokušava da napravi nešto drugo od onog što sam zamislio. Iz tih razloga sam počeo da se bavim režijom i ovo mi je vec sedma, osma, možda i deseta predstava koju sam režirao.

Vremenom sam došao do toga šta hoću da radim, a znao sam i iz nekog ranijeg iskustva, kada smo radili neverbalni teatar i još pre Ljubiše Ristića, i posle sa Nadom Kokotović, pa na „Kotor Ju-art“ festu sa Harisom Pašovićem. Puno takvih predstava sam gledao po svetu i kod nas. Mene muzika, u stvari, posebno inspiriše, pogotovo savremena muzika, ne samo naših kompozitora, ali sam ipak odlučio da se bavim našim kompozitorima i da oni budu nešto što će, na određeni način, da promoviše i mene, a i njih.

Pošto nastojite da usvojite i neke standarde koji važe u svetu kada je teatar u pitanju, koristeći i našu muziku koja je tamo poznatija, je li prijem „Kraja dvadesetog veka“ u Londonu ispunio očekivanja? Kakav je bio?

– Izuzetan je bio i sve kritike su posebno isticale muziku kao nešto što u toj predstavi ima posebnu vrednost. Ja se nadam da ce to da se desi i sa ovom predstavom „Krevet“, jer je to stvarno muzika koja ima vrednost i tek sticajem okolnosti nije popularna. Međutim, takva muzika je strašno inspirativna i izaziva puno asocijacija i emocija kod ljudi koji je prvi put slušaju, i to je jedan od osnovnih razloga što i mene to inspiriše.

Klasična, ili umetnička muzika, međutim, baš i nije popularna kod nas?

– Pa i kada sam radio predstavu „More, more“, moju prvu neverbalnu predstavu, napravio sam izbor, ali tada sam se baš služio klasičnom muzikom Baha, Mocarta, Respigija, De Falje, kao i Obradovića i Kovača. Tu predstavu su gledali baš mladi i za njih je i ta klasika, koja ne bi smela da je nepoznata, ipak bila nepoznata. Da ne govorimo o savremenoj muzici, koja bi tek bila nepoznanica.

Glumci od projekta do projekta

Novine unosite i u samu organizaciju pozorišta. Da li je audicija ispunila očekivanja i da li se pokazala kao dobar put?

– Mislim da jeste i po meni je to jedini put. Ja se borim da audicije zažive ne samo na filmu i televiziji, nego i u pozorištima, i to kada je svaki projekat u pitanju. Normalno je da reditelj ima neku svoju viziju i da već ima u vidu određene glumce za odredene likove. Međutim, nikad se ne zna ko će da se pojavi na audiciji i tu uvek postoji neka mogućnost da se pojavi nešto novo. Tako ja zamišljam neko buduće savremeno pozorište, a tako je i u svetu. Glumci idu od audicije do audicije, prijavljuju se za određene projekte i rade dok ne budu gotovi. Recimo, ja sam, za „Kraj dvadesetog veka“, imao jednu sjajnu ekipu, medutim, od te ekipe su samo dvoje angažovani za novu predstavu „Krevet“. Ne znači i da će cela ova ekipa da bude u sledećem projektu.

Ovakva vrsta pozorišta se radi u svetu, što znači da određena grupa, od desetak-petnaestak igrača i glumaca, radi godinama zajedno. Videli smo sada u Novom Sadu i Jožefa Nađa, koji radi tako sa svojom trupom, i normalno je da su oni postigli određene rezultate, jer su imali vremena da se upoznaju i da istražuju. Ja bih voleo kad bi u Novom Sadu postojao prostor i za jedno novo, alternativno pozorište, za koje se ja borim, gde bi mogla da se pravi takva vrsta istraživanja. To bi, u stvari, bio jedan dugoročan rad, gde bi, na kraju krajeva, mi bili začetnici neke tradicije i kroz dvadeset, trideset godina, naš grad bi tako imao jednu tradiciju alternativnog pozorišta i tradiciju pozorišta pokreta. U svetu to nije ništa novo, to već godinama rade poznata svetska imena, kao Pina Bauš, Kresnik, Saša Valc i Jožef Nađ, i imali smo prilike da ih vidimo na „Bitefu“. Prosto, to je neka moja želja i neki moj put da pokušam tako nešto da pravim.

Ali, zasad je kod nas moguć samo „kratkoročni“ plan, od predstave do predstave i s audicijom na kojoj mogu da učestvuju i neprofesionalni glumci?

– Mora tako da se radi, jer ja ne mogu da držim ekipu na okupu, a takav rad zahteva svakodnevno vežbanje, dok ja nemam prostor gde mogu svakodnevno da vežbam sa njima i svakodnevno da istražujem. Ti ljudi se bave nekim svojim raznim poslovima, ima tu i profesionalnih glumaca i profesionalnih baletskih igrača, ali ima i ljudi koji se bave džez-baletom i takvom vrstom plesa. Kad ih okupim, mi smo onda, na pedeset proba, znači pedeset dana po sedam-osam sati zajedno, i tu može da se izrodi neki rezultat. Ali, kad bih ja mogao svakodnevno da držim takvu jednu ekipu, onda bih napravio audiciju gde bih odabrao dvadesetak igrača i gde bih mogao svakodnevno da radim sa njima i onda bi to bio njihov posao, i tu bi, siguran sam, daleko veći bio i rezultat.

U prostoru magacina, ložionice ili tombole?

Da li gradske vlasti obećavaju neki prostor u Novom Sadu?

– Postoje neka obećanja. Ja tražim prostor, zajedno sa trupom „Portal“, i sad se dogovaramo da osnujemo asocijaciju nezavisne art-produkcije i da zajedničkim snagama probamo da dođemo do takvog prostora koji bi jednom izgradio mogućnost nekog eksperimenta i neke alternative. U tom prostoru se ne bi bavili samo pozorištem, nego bi se tu nudila mogućnost za sve ljude koji imaju jedan drugačiji izraz, nezavisan, i želju da se tako iskažu. To se odnosi i na likovne umetnike i muzičare, pogotovo kada je u pitanju savremena muzika, a i na mlade rok-bendove. Novi Sad bi već morao da izgradi jedno takvo mesto, jer ga imaju svi veći centri. Iz jedne takve produkcije, pošto u svetu postoji puno takvih pozorišta i takvih festivala, mi bi mogli, bez jezičke barijere, da se predstavimo svetu, da dovedemo svet ovde i da vidimo šta oni rade, a i da oni vide šta mi radimo. Mislim da je to za kulturu Novog Sada i Vojvodine vrlo bitna stvar koja bi morala da se realizuje. Mi govorimo da su to nove stvari i nove tendencije, međutim, u svetu to nije ništa novo i znam, kad smo bili sa „Krajem dvadesetog veka“ napolju, da su se ljudi prijatno iznenadili što se nešto tako radi kod nas, a oni to nisu znali. Mi smo bili deset godina u izolaciji i nismo imali mogućnost da izađemo i da nas ljudi vide. Sad su stvari drugačije i baš zbog toga mislim da Grad mora da zalegne za ovu stvar. Grad pomaže, to je činjenica, i Ministarstvo kulture stoji iza nas, ali mislim da prosto moraju da shvate da mora da nam se nađe jedan prostor gde možemo da se iskažemo.

Postoje li konkretni predlozi za to?

– Mi smo našli ta mesta. Za mene su vrlo interesantna tri prostora. Jedan je „Nivin“ magacin u Šumadijskoj ulici, koji zvrji prazan, i mislim da bi bio najbolji prostor. Drugi je kod Jodne banje, verovatno bivša ložionica, a u centru takođe postoji prostor gde je bila tombola, u pasažu između Ilije Ognjanovića i Zmaj Jovine. To pozorište ne treba da bude veliko pozorište, nego sa stotinak mesta, ali mora biti otvoreno za sve nove sadržaje i sve nove tendencije.

Nepopularna savremena muzika

Za predstave uvek birate muziku novosadskih kompozitora, kao što su Stevan Kovač Tikmajer, Nineta Avramović i Boris Kovač?

– To su vrlo poznata imena, čak i poznatija u svetu, jer kod nas savremena muzika i nova klasika uopšte nisu popularne. Prosto, živeli smo tako, u nekom vremenu folka, pinka i tih stvari koje su za široke narodne mase, a ova muzika, koja mene inspiriše i ti kompozitori koji znaju svoj posao, popularni su u svetu i tamo izdaju i CD-ove, ovde su apsolutno nepoznati. Imamo nekoliko festivala gde se takva vrsta muzike promoviše, mada mislim da je to nedovoljno, ali eto, putem moje predstave, mi smo takvu muziku promovisali i van granica naše zemlje i uvek je nailazila na dobar prijem.

Razgovarala: Nataša Pejčić, Dnevnik, Novi Sad, 17 april 2002.

30/31. mart 2002.

NAJBITNIJE I NAJPREČE JE BITI SVOJ

NEFORMALNO S RATKOM RADIVOJEVIĆEM

Pretpostavimo da ste jednom bili mali, a svi smo to makar jedared bili (neki su ostali takvi u “ovom” i u “onom” smislu), i da ste tako mali šetali Zmaj Jovinom ulicom baš u vreme dok je ispunjena tako nekim istim malim bićima. Na sredini Zmaj Jovine ulice dve kuće će “povezivati” reklama za koju ćete pitati Velike koji su vas u šetnju izveli: “A šta tu piše?” Oni ce vam odgovarati: “Dečje igre u čast čika Jove”. Tamo negde ispred Vladičinog dvora (za one rođene sedamdesetih-pa-na-ovamo: Zmaj Jovinog spomenika) bice postavljena bina, a na toj bini, ako nigde drugde, morali ste videti Ratka u raznim izdanjima.

Ratko glumu uči od rođenja. I nikada neće prestati. Impozantan je broj teatarskih institucija u kojima je boravio, bilo kao slobodnjak, bilo da je bio u nekakvom trajnijem angažmanu. Pozorište mladih, SNP, Narodno pozorište u Subotici, KPGT, Akademsko pozorište Promena, Portal teatar…

Jedan je od usamljenih primeraka svoje branše s ovih prostora, koje su i filmski reditelji iz “megapolisa” želeli da vide u svojim filmovima, i to za projekte od kojih su neki, vremenom, dobijali titule “antologijskih”. Kao Bulajićev Veliki transport, zatim Seks, partijski neprijatelj No. 1, Život je lep, Vukovar, jedna prica, Srecna Nova 49, Jevreji dolaze…

Kroz godine stvaralačkog sazrevanja sve više će se udaljavati od tradicionalnog i pronalaziti svoj umetnički genij u alternativnom “of-teatru”, u pocetku kabaretsko-komediografskog tipa, da bi se danas okupirao “teatrom pokreta”. Njegova space opera Kozoder u akciji bice prvi primer otvaranja vrata najglomaznije teatarske institucije u Vojvodini – SNP-a – za ono što “nije tradicija” u vreme kada je na mesto upravnika došao Ljubiša Ristić (i sam sklon eksperimentima svakakvih vrsta).

Njegov Kraj 20. veka biće uvršten u zvanični repertoar londonskog festivala “East Goes West”, na kojem će se trupa BROD, sudeći po kritici i odzivu publike, naci sigurno još koji put.

Za sebe tvrdi da se vazda trudio da poruši granice i pravila da bi izgradio nova, ne na ruševinama starog već na zdravim temeljima. I zato svoj umetnički kredo iskazuje mišlju da je “najbitnije i najpreče biti svoj”. A emotivna biografija mu je sledeća: od Boga je dobio Duš(k)u, a od Duš(k)e je dobio Jovana i Nemanju.

Baš danas, kada ovaj tekst budete pročitali, odšetajte do Pozorišta mladih i kupite ulaznice za premijerno izvođenje predstave KREVET (20 sati). U ovoj predstavi neki ljudi će se igrati i, vremenom, otkrivati istinu o sebi. Pokušavajući da dosanja san, oslobodi se košmara i obavi svoju večernju gimnastiku – i sve to uklopi u tok balkanske istorije – u KREVETU ce vas docekati “kapetan” Ratko Radivojević sa svojom posadom BRODA.

Kuckava ili Bajka u plavom

– Radio sam puno predstava za decu, to je deo mog života koji traje do današnjih dana. Naime, Legendu o knedlama igram i dalje po školama, dok je finale mog “lutkarskog” rada upravo lutkarski san More, more. Nažalost, kod nas je rad s lutkama uvek bio potcenjivan, rekao bih: skrajnut usled nebrige države, kulturnih institucija i, dakako, našeg neimanja tradicije. Za ulogu Kucka dobio sam prvu nagradu na Susretima vojvođanskih pozorišta. Tu ulogu igrao sam na početku karijere, tako da sam za nju, u pozitivnom smislu, zaista emotivno vezan.

“Nicija zemlja” ili “Amelija Pulen”

– Nemam stav jer ništa od navedenog nisam gledao, tako da ne znam da li jeste ili nije bilo ispolitizovano. Kada počnem da radim predstavu ne znam ni za šta drugo.

Ljubiša Ristić ili Haris Pašović

– Jedno teško pitanje, ali pokušaću ovako da odgovorim: Haris je tip koji je pokušavao sve da sažme, a Ljuša je sve pokušavao da raširi. Čini mi se da je to diferentia specifica njihovih stvaralačkih ličnosti. To su, naprosto, drugačija iskustva.

Arto ili Grotovski

– U ovom slučaju sam, da kažem tako, pomalo “lopov” pa kradem od svakog teoretičara. Naprosto, smatram da savremeni glumac mora puno da zna, da bude upoznat s novim tokovima i da ne ide ničijim putem, nego da pronađe svoj. Normalno, “svoj put” ne pronalazi se tako lako jer, da bi ga pronašao, moraš proći edukaciju, usvojiti tebi najbliskije informacije i stvoriti ono nešto sopstveno. Tako da i Grotovski i Arto. I Stanislavski i Breht. Dakle, svi Veliki Učitelji u čijim sam delima nalazio stvari koje su me zanimale, podsticale da mislim i koje sam usvajao na sebi svojstven način.

Žak Derida ili Fridrih Hegel

– Nikad nisam bio tip koji je naklonjen filozofiji. Oduvek sam pokušavao da stvari pojednostavim. Ne bih mogao da izdvojim nijedno ime iz tih sfera koje me je posebno fasciniralo, ali sam, dakako, i iz tih oblasti uzimao i pravio neke svoje konstrukcije.

“Život je lep” ili “Vukovar”

– Više mi je ostao u sećanju Vukovar, jedna priča jer su to bile ratne godine u kojima sam prvi put otišao i video taj srušeni grad. To sam vrlo teško primio a i sama situacija snimanja filma u jednom razrušenom gradu… A ja sam tu igrao nekog ustašu… Ali, posao je posao. Čovek ne može da bira okolnosti u kojima će raditi.

Felini ili Vudi Alen

– O Vudi Alenu necu da pričam, ali o Feliniju mogu… Naime, postoji anegdota dok sam bio mlad glumac slobodnjak, radio sam na sve strane, “jurcao novce”, a kod kuće Duška i deca, i čim dodem kući, ja s vrata pitam: “Da li me je zvao neko?” I to tako danima. Dok me nisu priupitali: “A ko treba da zove?” Na šta ja odgovaram: “Pa… Felini.” Ha-ha-ha…

Oskar ili Zlatni lav

– Pred Oskarom skidam kapu pošto Ameri to znaju nekako mnogo više da “naduvaju”. Ali što se tiče kvaliteta, Zlatni lav uvek pruža mnogo bolja ostvarenja jer evropski film je mnogo umniji i bolji od američkog.

Evro ili marka

– Uvek sam za nove stvari. I zato: evro.

Alan Ford ili Flaš Gordon

– Flaš Gordon. Naime, na Zapadu ili radiš i imaš, ili si “Flaš Gordon”, odnosno, onaj koji pere flaše. Pa, stoga: Flaš Gordon.

Salajka ili Limani

– Ja bih tu, ipak, uvrstio Grbavicu jer sam na njoj odrastao. Mislim, tukli smo se sa Limancima, ali s obzirom na to da je moja Duška odrasla na Limanu – zato ga volim, ali i zbog Đačkog i Dunava…

Posvećenje ili svaštarenje

– Posvećenje. Uvek. Šta god da radi, čovek se mora posvetiti tome što radi. Ceo mu se preda da bi dobio maksimum.

Dendi ili “kemp style”

– Ne mogu da ti odgovorim na ovo pitanje, s obzirom na to da, što se stajlinga tiče, nikada nisam vodio računa šta drugi rade, a izgradio sam neki svoj stil, tako da me ta vrsta delatnosti ne opterećuje.

Gluma ili režija

– Što sam zreliji, više naginjem režiji. U režiji čovek može kompletnije da izrazi ono što misli i oseća. Gluma je samo segment i, sve više mi se čini, mala, uska stvar. Naravno, ovo kažem bez potrebe da se glume odreknem.

Lajko Feliks ili Iva Bitova

– Pa znaš kako… Lajko. Čak i u muzici, izbegavam vokale.

P O R T R E T

“Krevet”

– Nastao je u koprodukciji s Pozorištem mladih, a pod pokroviteljstvom Izvršnog odbora Skupštine grada, gde je ministar kulture Robert Kolar imao dovoljno sluha za ovaj projekat. Sama predstava je nastala kao igra asocijacija, koja je vremenom prestajala bivati igrom i pretvarala se u otkrivanje istina o sebi. KREVET je prica o onima koji su je ispleli. Da li će u predstavi biti seksa? To ne bi bilo loše zbog reklame… Ovde sam da dokažem da 2+2 nisu 4, jer svet je poludeo. Ono što me zanima to ste vi (glumci u predstavi, publika). “Budite onakvi kakvi ste, to je ono što mi treba”, rekao sam saradnicima. Znao sam da neće razumeti… Ali, i ne treba da razumeju, treba da osete.

..Bulajićev “Veliki transport”

– Film je sniman u Vojvodini, tako da nas je organizator pozvao. U to vreme nije ni bilo kastinga i ja sam glumio Nemca koji treba da siluje Ljiljanu Blagojević. Ofarbali su me u plavo i obrijali mi bradu. A ja džabe puštao čitavo leto… To nije bila nikakva epohalna uloga, naprosto, samo sam imao to iskustvo silovanja i seksa na platnu. Mislim, to je užasno i tragično. Prijatelji koji se ne bave pozorištem pitali su me: “Pa, kako je to?” i slično. Da li možete da zamislite situaciju: sa ženskom, a na pola metra od vas reditelj ili neko viče: “Sad, poljubi je, zagrizi je! Deri joj gaće!” Tu nemaš nikakvih misli, apsolutno, vec se dogovaraš s partnerom da to uradiš s tehničke strane što uverljivije.

..Menadžment u kulturi

.

– Nažalost, nemam mogućnost da angažujem nekoga na polju menadžmenta. Usled takvih okolnosti, naprosto sam primoran da radim nekoliko vrsta poslova koji se prožimaju i stvaraju kompaktnu celinu. Ali ja onda “pucam”, i u čitavu priču uskacu prijatelji. Ne može čovek sam sve dobro da uradi. Nešto uvek trpi. Menadžment u kulturi smatram normalnom i dobrom stvari. Vecina glumaca još živi u vremenu socijalizma u kojem, kad se zaposliš – postaješ “miran”. Umetnik si samo dok radiš.

..Alternativni teatar

– Nisam otkrio rupu na saksiji, ali zaista smatram sebe pionirom takvog teatra, uz još nekolicinu kolega, bar kada je u pitanju teritorija Novog Sada. U Novom Sadu smo radili takve predstave još dok je Haris Pašović bio ovde. Nakon toga došli su Ljuša Ristić i Nada Kokotović. Iskustvo iz tih projekata proizvelo je neke moje današnje radove. Naravno, posmatranje evropskih i svetskih teatara iz ove oblasti, pored literature i muzike, uticalo je na mene. Mene pokreće klasika i nova klasika. Mislim da je kuriozitet moje poslednje predstave upravo to što sam se bazirao na novosadskim autorima i kompozitorima.

.Teodora Ž. Janković, Građanski list, Novi Sad, 30/31. mart 2002.

12. oktobar 2001.

SAM SVOJ MAJSTOR

Ratko Radivojević, Pozorišna trupa Brod

Kad bi kod nas postojala institucija audicije, jugoslovenski film ne bi snimalo već 40 godina samo dvadesetak naših glumaca, nego bi svi imali priliku da rade

Novosadska pozorišna trupa “Brod” postoji već deset godina, ali veću pažnju javnosti privukla je tek prošlogodišnjim nastupom na INFANT-u sa predstavom “Kraj XX veka”. U međuvremenu, ova trupa je “Krajem XX veka” gostovala na nekoliko međunarodnih festivala, a tokom leta je dobila nagradu na Internacionalnom festivalu autorske poetike “Dani teatra mladih” koji se održava u Mostaru. Razgovaramo sa Ratkom Radivojevićem, prvim čovekom “Broda”.

Čula sam anegdotu o tome kako je nastala predstava “Kraj XX veka”. Da li bi je otkrio čitaocima “Bulevara”?

– Poznata novosadska kompozitorka savremene muzike Nineta Avramović se vratila iz Dizeldorfa sa nekog festivala i pitala me kada smo se sreli, da li bih ja mogao da smislim nešto, neke scenske pokrete, predstavu uz njenu muziku, jer je to jako popularno u svetu. “Koliko ste vi spremni na pokrete?” – pitao sam je, a ona me je pitala šta pod tim mislim. “Znaš ono”, odgovorio sam, “kamerni orkestar svira tvoju muziku, tebi spadne bretela i SVE ti se vidi”. “Jao, Ratko, pa ti nisi normalan”. “Ili, violinista ima malu pauzu u sviranju svojih deonica i za to vreme na sceni jede burek”. “Jao, Ratko, pa ti nisi normalan”. “Ili, violončelista štrika nešto na sceni dok čeka red na svoju muzicku deonicu”. “Jao, Ratko…”

Šalu na stranu, tako je bilo, ali to naravno nismo baš samo tako uradili. Pošto nisu bili spremni na tu ludost, napravili smo čitav projekat “Kraj XX veka” na muziku Stevana Kovača Tickmayera, Erne Kiralja i Ninete Avramović. Prvo smo, naravno, napravili audiciju. Mislim da je ključ uspeha i to što smo odabrali mlade ljude na audiciji.

Audicije po projektu baš nisu zaživele kod nas kao što je to u svetu uobičajeno kada su pozorišne predstave ili filmovi u pitanju?

– To je tačno. Smatram da bi audicija morala kod nas da zaživi, jer se na taj način pruža svima podjednaka šansa. I samom autoru projekta je lakše jer pred sobom ima veci izbor i svakako može da odabere najbolje za ono što želi da postigne. Kada bi kod nas postojala institucija audicije, jugoslovenski film ne bi snimalo već 40 godina samo dvadesetak naših glumaca, nego bi svi imali priliku da rade. Nadam se da ce vojvođanski film ponovo zaživeti, a i da ce se uskoro doneti novi zakon o pozorištu. Bez obzira na svoje godine i na godine rada, ja bih se prijavljivao na audicije, jer je to jedini pravi način rada za glumca. On ne sme dobijati poslove po inerciji, vec mora na sebi da radi do kraja svoje karijere i mora da poseduje energiju za svaki projekat kojeg se prihvati. Kada se prijaviš na audiciju ti prolaziš ako si kvalitetan za neku od tih uloga i odgovoran si da maksimalno uložiš svu svoju energiju.

Premijera predstave “Kraj XX veka” bila je na prošlogodišnjem INFANT-u. Za ovih godinu dana ste postigli značajan uspeh u svetu…

– Pozorišna trupa “Brod” postoji već deset godina, ali smo prošle godine registrovani kao nevladina organizacija “Interkulturalni centar Brod”. Svojim mladim saradnicima koji su odabrani na audiciji i koji su sa mnom realizovali predstavu, uvek sam govorio da znam koliko ona vredi. U julu ove godine smo je igrali pet dana na festivalu “Istok ide na Zapad” u Londonu. Tamo smo dobili poziv od Hasana Torfeha – koordinatora za univerzitetska pozorišta Los Anđelesa da idemo u SAD. Predstava je nagrađena i u Mostaru na 22. Internacionalnom festivalu autorske poetike “Dani teatra mladih”. Od 25 predstava iz Hrvatske, Federacije BiH, Engleske, Danske, Češke i dr, četiri predstave su ravnopravno podelile nagradu. Predsednik žirija bio je Toni Pehar, a u obrazloženju stoji “za autorski koncept koji se smelo i kreativno bavi vlastitom suvremenošću”.

Glumiš i u predstavi “Jelisaveta Bam” pozorišne grupe “Portal”, cija je premijera bila krajem avgusta u Novosadskom pozorištu. Da li to postaje praksa da u Novom Sadu predstave rade nezavisne pozorišne grupe?

– Mislim da je to jako dobro, jer pozorište mora biti živo, a ne učaureno u glomazne institucije. Uvek ću se zalagati za sistem projekata i audicija, jer smatram da oni daju najbolje rezultate. Neformalne male ekipe ne robuju administraciji i prevelikim tehničkim zahtevima, a kvalitet u pozorištu nikada nije ni zavisio od tih stvari. Uvek se bolje radi kada je sve po principu “sam svoj majstor”.

razgovor vodila Gordana Draganić Nonin, Bulevar, Novi Sad, 12. oktobar 2001.

22-23. septembra 2001.

ALTERNATIVCI MEĐU NAJBOLJIMA

Novosadska pozorišna trupa “Brod” nagrađena na festivalu u Mostaru

Na 22. Internacionalnom festivalu poetskog teatra pod nazivom “Dani teatra mladih” održanom u Mostaru, novosadska pozorišna grupa “Brod” u konkurenciji od 25 ansambala iz Evrope osvojila je internacionalnu nagradu “Mravac” koja se dodeljuje za istraživanje teatarskog izraza. Predstavi “Kraj 20. veka” pripala je jedna od četiri ravnopravne nagrade, što je posle uspeha tokom gostovanja u Londonu, još jedno priznanje i potvrda odličnoj predstavi. Pored Novosađana, nagrade su dodeljene predstavama iz Londona, Praga i Mostara.

– Na festivalu su gostovala pozorišta sa prostora bivše Jugoslavije, sem Makedonije, znači iz Zagreba, Splita, Istre, Sarajeva, Beograda, Novog Sada, potom trupe iz Londona, Birmingema, Praga, Plzena, Kopenhagena, sve u svemu Evropa u malom. Ono što je mene radovalo su susreti sa nekadašnjim našim kolegama glumcima, koje zbog poznate situacije nisam ni video ni čuo jedno izvesno vreme. Ti susreti su bili veoma dirljivi, jer ljudi koji se bave umetnošću i pozorištem, čini mi se da su ostali potpuno isti. Video sam se i razgovarao sa Ljubicom Ostojić, profesorom sarajevske Akademije, zatim sa Dubravkom Zrnčić-Kulenović, Markom Kovačevićem, dosta vremena proveo sam i sa Sejom Đulićem, direktorom ovog Festivala u Mostaru, koji je ujedno i direktor Teatra mladih u Mostaru, a koga sam poslednji put video 1987. godine, kada sam takođe igrao na tom Festivalu, rekao je za “Borbu” autor i reditelj predstave Ratko Radivojević.

– Imam utisak da kad god igramo negde napolju ljudi nas mnogo bolje prihvataju, što je posle Londona potvrdilo i ovo gostovanje u Mostaru. To je jednostavno zato što se napolju mnogo više neguje ta vrsta neverbalnog teatra, teatra pokreta, dok je to kod nas još uvek u nekom začetku i time se kod nas ne bavi još uvek dovoljan broj profesionalaca, kaže Radivojević.

– Tokom Festivala imao sam priliku da vidim jednu predstavu ansambla iz Plzena, jednu češku, sarajevsku i londonsku. Te predstave su jako dobre, jer ove pozorišne grupe imaju veću tradiciju neverbalnog, odnosno alternativnog pozorišta. Razmenili smo iskustva i naučili nešto novo, iako u alternativnom teatru sve uglavnom zavisi od ideje i koreografije. Dakle, ne vidim da smo mi iz Jugoslavije nešto manje napredni u alternativnom pozorištu u odnosu na Evropu. Ali, moram reći da se meni nije dopao pristup u predstavi londonske pozorišne trupe, iz prostog razloga što, lično, ne volim političko pozorište. Oni su malo upetljali politiku, malo su pokušali da nama drže predavanje kakav covek treba da bude, kako ne sme da bude rata, moraju svi da budu tolerantni, za šta ja smatram da pored te razvijene demokratije na zapadu, ni tamo nije sve ružičasto. Oni su, stekao sam utisak, hteli da se kroz takav pristup predstavi, u stvari bave našim problemima, a ne poznaju ih dovoljno, rekao je Radivojević, sumirajuci festivalske utiske.

Radivojević je dodao da je na Festivalu bilo oko 350 gostiju, i s obzirom na prilike u Mostaru, gosti su bili smešteni uglavnom u hotelu, dok su Novosađani bili smešteni u jednom Dečjem selu koji je izgradio Crveni krst iz Egipta.

– Interesantno je da je u krugu tog Sela izgrađena džamija, a to pominjem jer se još uvek vidi koliko je Mostar strašno podeljen između Hrvata i Muslimana i koliko je stravično porušen. Bilo mi je užasno tužno gledati Neretvu bez mosta. Oko njega se radi, ali se sve tamo vrlo polako i čini mi se, previše sporo obnavlja. Sve je to tužno i potresno. Medutim, ono što je obnovljeno, a toga je ponavljam vrlo, vrlo malo, izgleda impresivno. To se odnosi i na novi “Pavaroti centar” koji je fantastično urađen, sa lepim klubom, restoranom, ogromnom salom, dvoranama, letnjom pozornicom i impozantnim novim džamijama, obnovljenim Narodnim pozorištem, hotelom, poštom, izuzetno urađenim lutkarskim pozorištem. Sve ostalo je u ruševinama. Ali, kultura, uprkos svemu, ponovo spaja ljude i otvara nove puteve, ističe Radivojević.

Lenka Šibalija, Borba, Beograd, 22-23. septembra 2001.

21. septembar 2001.

BEOGRAD JE KULTURNA PROVINCIJA

Alternativni teatar

Glumac i režiser, vođa grupe “Brod” i član Pozorišta mladih iz Novog Sada, Ratko Radivojević već niz godina djeluje u okruženju alternativnog pozorišta na koje se kod nas još gleda kao na “istraživanje u kojem se nešto mulja i ništa ne razumije”. Radivojević za “Nezavisne” objašnjava zašto je to tako i govori o svom projektu – nagradenoj predstavi “Kraj 20. veka”

Jednu od četiri ravnopravne nagrade “Mravac” na nedavno okončanom 22. internacionalnom festivalu autorske poetike “Dani teatra mladih” u Mostaru, stručni žiri je dodijelio pozorišnoj grupi “Brod” iz Novog Sada za projekat “Kraj 20. veka”, autora i režisera Ratka Radivojevića. Predstava se, u formi muzičko-scenskih atrakcija i tipičnih žanr-slika, bavi potragom za ljudskim savršenstvom. U vrijeme kada su top modeli i sajber-atlete postali glavni uzori, a popularne zvijezde, virtualne žene i mišićavi ljudi preplavljuju TV ekrane i informativne medije, Radivojević želi skrenuti pažnju na destrukciju ljudske intime i slobode, pitajući se dokle sežu obmanjivanja, manipulacije i kič uživanja. Rušenjem jednog društvenog sistema i vrijednosne hijerarhije, nameću se novi, bolesni modeli ljudskog savršenstva, nova cirkuska parada.

Glumac po obrazovanju i dugogodišnjem djelovanju (član je Pozorišta mladih iz Novog Sada), Radivojević već niz godina stvara u okruženju alternativnog teatra, želeći da sačuva autentični scenski izraz. S toga je prvo pitanje bilo šta je alternativni teatar i koliko se on pogrešno shvata? Da li je dovoljno djelovati “off”, praviti “ekscese” ili neke “gluposti” i samim tim proglasiti se teatarskom alternativom?

RADIVOJEVIĆ: Kod nas je takva situacija da su se mnogi neuspeli glumci poceli baviti alternativnim pozorištem. Smatram da su takvi ljudi loši i u alternativi i u oficijelnim projektima. Kao glumac bio sam uspešan i uvek sam imao posla, ali sam osećao potrebu da se bavim i nekim drugačijim izrazom pored klasičnog dramskog repertoara i repertoara za decu u kome sam paralelno igrao. Nikada nisam čekao da dode reditelj pa da me “otkrije”, vec sam imao potrebu da se i ja iskazujem kao autor. U početku su to bile kabaretske predstave, kasnije i komedije. Vremenom sam shvatio da me najviše preokupira muzika i pokret. Pošto sam radio puno predstava za decu, posebno lutkarskih u tzv. državnim pozorištima, uočio sam da je kod mnogih prisutan pogrešan odnos u radu za decu, koji se često svodi na ono “daj da nešto sklepamo”. Smatram da deci treba ponuditi nešto što je drugačije od ustaljenog principa – “deca gutaju sve!”. To me je provociralo da napravim predstavu “More, more…”, sa podnaslovom “lutkarski san”. U njoj sam upotrebio muzičke fragmente mnogih kompozitora klasične muzike, “crni teatar” i lutke od plastike. Sledeći moj izlazak iz klasičnog pozorišta bila je predstava “Kraj 20. veka” sa novom klasičnom muzikom (autori E. Kiraly, N. Avramović i S. Kovacs Tickmayer). U predstavi sam pokušao da dosegnem scenski izraz koji će biti jednostavan i prepoznatljiv svima. No, kod nas su se i neverbalnim pozorištem počeli baviti neuspešni glumci i baletani. Mislim da je krajnje vreme da se na našim akademijama i umetničkim školama počne izučavati kao predmet alternativni teatar, iz prostog razloga što alternativu mnogi vrednuju kao nešto loše, jer je merilo klasičan dramski repertoar. Alternativno pozorište se obično gleda kao istraživanje u kome se nešto mulja i ništa ne razume. Zato nam je neophodan ozbiljan pristup tom fenomenu. Alternativa je izraz novog pristupa pozorištu.

NN: Kada je osnovana i kako djeluje pozorišna grupa “Brod”?

RADIVOJEVIĆ: “Brod” deluje od kada ja delujem van insitucionalnog pozorišta. Medutim, tek pre dve godine smo se registrovali kao nevladina organizacija, odnosno kao udruženje gradana. Jer, ako se registruješ kao teatar, onda ti “skoče” za vrat kao da zarađuješ silnu lovu. Kao udruženje građana može se bezbolnije funkcionisati.

NN: Koji je princip rada u “Brodu”?

RADIVOJEVIĆ: Zalažem se za audicije za svaki novi projekat. Nije to ništa novo, nisam time otkrio “rupu na saksiji” (smijeh). Na Zapadu je to vec ustaljena praksa. Kod nas se glumac zaposli u pozorištu i doživotno prima platu, radio ili ne radio. Ja se zalažem da umetnici koji rade imaju, a oni koji ne rade nisu umetnici. Umetnik si samo dok radiš! U predstavi “More, more…” igraju profesionalni glumci-lutkari, a u “Kraju 20. veka” igrači praktično nisu profesionalci.

NN: Kako je izgledala audicija za predstavu “Kraj 20. veka”?

RADIVOJEVIĆ: U sklopu audicije bilo je naznačeno da se traže glumci, artisti, poznavanje cirkuskih veština, bodi bilderi, fitnes majstori, igrači modernog i klasičnog baleta. Na audiciju se javilo oko 30 ljudi, ja sam odabrao 12, a u toku procesa rada otpalo je troje. Audiciju organizujem tek kada smislim veći deo projekta, jer ljudi koji dođu na audiciju donesu nešto svoje i ja to iskoristim za dobrobit predstave. Na audiciji za “Kraj 20. veka”, između ostalog, tražio sam da se na odabrane muzičke fragmente odigra određena scenska radnja – za žene da se, na primer, bude iz kreveta i da silaze niz pistu kao manekenke, a za muškarce da veslaju i da na klasičnu muziku plešu moderni balet.

NN: Da li su akteri nakon audicije morali da prođu dodatnu obuku?

RADIVOJEVIĆ: Nisu morali. Koreografiju su sami učesnici ponudili tokom rada, a ja sam izvršio izbor, ubacio moja rešenja i uradio korekcije. U svakom slučaju, njihov je doprinos veliki, tako da mi je bilo važno da budu oslobođeni stida, jer kada je ples u pitanju i golo telo je nešto što nije vulgarno na sceni, što je u funkciji ideje.

NN: Prva scena neodoljivo asocira na neke predstave J. Grotovskog (npr. “Postojani princ”). Je li to slučajnost?

RADIVOJEVIĆ: Ja sam hteo da napravim citat. Grotovski je praktično začetnik ove vrste pozorišta. Mladi ljudi koji igraju u predstavi su prošli kroz razne radionice i čuli su za Grotovskog, Artoa i dr. Međutim, nije redak slučaj da radionice drže “razni majmuni” koji kvare decu, zapravo je malo onih koji znaju voditi radionice i koji su se školovali za takav rad. Ni u Novom Sadu nije drugačije, tako da radionice drže razni sumnjivi tipovi.

NN: Zanimljiva je žanrovska odrednica Vaše predstave – “muzicko-scenske atrakcije”. Živimo u doba raznih obmana, kada je gotovo sve atrakcija, kada nam život sve više postaje isprazan. Znači li to da se i teatar nužno mora baviti atrakcijama?

RADIVOJEVIĆ: Cela predstava ima jedan ironičan i samoironičan odnos prema svemu tome. I u tretmanu mnogih likova to se može prepoznati (Fitnes majstor, Mister Killer, Mister Travesty i dr.). Za ovih poslednjih deset godina u Jugoslaviji je srozan apsolutno svaki kvalitet. Loši ljudi su se proglašavali herojima, nebulozne stvari su se proglašavale genijalnima. Želeo sam dokazati ljudima kako se može bilo šta proglasiti atrakcijom. Mister Sizif po sebi jeste atrakcija, jer dvadesetak minuta stoji na rukama, premeštajuci cigle i vlastitu težinu s jedne na drugu ruku, ali sve je to ironija na vreme u kome živimo i na ljude koji praktično vladaju.

NN: Da li novosadski INFANT (Internacionalni festival alternativnog teatra) ima podsticajnu ulogu? Postoji li još neki sličan festival u Vojvodini?

RADIVOJEVIC: Slični festivali ne postoje. Ove godine INFANT je bio sedmi po redu. Na njemu se pojavljuju grupe iz inostranstva, među kojima ima i po neka vredna pažnje. Iz Jugoslavije na INFANTu je nastupilo nekoliko beogradskih grupa i moje pozorište, a tu je i Boris Kovač, sjajan kompozitor, koji je učestvovao u nekim projektima. Puno mladih prati INFANT. Oni su radoznali, željni takve vrste pozorišta, žele pohađati radionice, kao ovde u Mostaru, ali za to do sada nisu imali česte prilike. INFANT je, ipak, više uticao na publiku, nego na autore ili stvaraoce.

NN: Znamo da postoji i asocijacija nezavisnih pozorišnih grupa?

RADIVOJEVIĆ: Udruženje okuplja samo grupe iz Beograda. Ja se u to nisam uključio, ne zato što se oni meni ne sviđaju, vec jednostavno izgleda da nismo na istoj talasnoj dužini. Mislim da će mojim stopama krenuti i u Novom Sadu i u drugim gradovima još neki ljudi, kao što se nedavno pojavio Radoje Čupić sa pozorištem “Portal”, tako da ćemo mi biti praktično nosioci buduće pozorišne alternative u Vojvodini.

NN: Pruža li država podršku ovom obliku pozorišnog stvaralaštva?

RADIVOJEVIĆ: Ministarstvo kulture Novog Sada i Izvršni odbor grada pomažu naše projekte. Takođe pomaže Izvršno vece pokrajine. Međutim, Ministarstvo kulture Srbije nije dalo ni dinara za naš nedavni odlazak u London. Ja sam zbog toga u mnogim medijima prozivao Ministarstvo kulture Srbije i ministra Branislava Lečića. Kada su shvatili da nam je pomogla Pokrajina i grad Novi Sad, i kada su videli da smo u Londonu postigli određeni uspeh, onda su odlučili da nam pomognu za naš dolazak u Mostar. Imam utisak da oni nisu verovali da su se pojavili neki drugi ljudi, sem Beograđana, koji nešto znače i znaju da rade. To je prosto uvek tako bilo – Beograd je mislio da je Vojvodina provincija ili su se, barem, tako ponašali. Mi iz Novog Sada, opet, mislimo da je Beograd provincija, folk, estrada i da mi pravimo umetnost.

NN: Festival “Dani teatra mladih” znate od prije rata, igrali ste na njemu u predstavi “Krvoskok” u režiji Harisa Pašovića. Kakvi su vam sada utisci, komentari?

RADIVOJEVIĆ: Ljude iz Mostara znam dobro jer smo se susretali na nekim drugim ondašnjim festivalima. Sada mi je posebno drago što smo tu i što sam došao upravo sa predstavom “Kraj 20. veka”. Ono što je najznačajnije, uprkos svim ovim idiotlucima koji su nam se desili poslednjih 10 godina, jeste da su ljudi koje sam ranije znao iz Mostara ostali isti. Većina ljudi koji su se bavili isključivo umetnošću ipak se nisu promenili, ostali su normalni. A oni koji su se prestali baviti umetnošću, čiji su se interesi promenili, oni više nisu ljudi, nego – političari, i ja se s njima više ne družim. Zato je značajan ovaj mostarski festival jer je, pored ostalih, uspeo da okupi teatarske ljude iz Slovenije, Zagreba, Splita, Beograda, Banje Luke, Sarajeva… Ne postoji neki drugi festival na kome se ovog trenutka svi ti ljudi mogu videti. Ranije su to bile Ljetne igre u Dubrovniku, Sterijino pozorje u Novom Sadu, sarajevski MES i dr. Mostarski festival je jedini koji je prihvatio sve te ljude.

NN: Ove godine na “Danima…” je bilo čak 12 radionica. Koliko su one korisne za mlade ljude?

RADIVOJEVIĆ: Radionice su neophodne. Puno ljudi hoće da se bavi pozorišnom umetnošću. Oficijelne akademije primaju mali broj studenata. U Jugoslaviji se u poslednje vreme pojavilo nekoliko privatnih akademija, odnosno glumačkih škola. Medutim, većina onih koji ne uspeju da prođu prijemne ispite, a dosta njih ugura se preko veze ili debelo plati za svoje školovanje, žele u međuvremenu nešto da nauče. Radionice su jedan od boljih načina, ali tu treba biti vrlo oprezan i strog. Onaj ko organizuje radionice mora angažovati stručnjake, osobe koje to znaju raditi.

NN: Jedno vrijeme ste bili u angažmanu u sarajevskom Pozorištu mladih. Sjetite li se ponekad tog perioda?

RADIVOJEVIĆ: Kako da ne. O tom iskustvu često pričam mladim ljudima sa kojima radim. U Pozorištu mladih bio sam u angažmanu u sezoni 1979/80. godine. Mislio sam da Sarajlije i Novosađani imaju sličan mentalitet, bez obzira što smo toliko različiti. Odlično se razumemo i “kontamo”. U Sarajevu sam imao divne prijatelje, od Ljubice Ostojić, Dubravke Zrnčić-Kulenović, Seada Bejtovića, Vanje Albaharija i drugih. Svi su me prihvatili kao svog čoveka. Mi smo se, u stvari, upoznali u Šibeniku na Festivalu djeteta. Tu smo zaključili da imamo slične ideje i tako je došlo do saradnje. Sve ovo što se u međuvremenu desilo, razdvojilo nas je i nismo imali prilike da sarađujemo. Pošto smo se nas nekoliko ponovo videli u Mostaru, nadam se da cemo uskoro zajedno raditi.

NN: Mnogo se priča o saradnji između umjetnika i kulturnih radnika sa prostora bivše Jugoslavije. Reakcije su različite. Pominju se, između ostalog, “jugonostalgija”, interes bez ljubavi, prijateljske veze i sl. Treba li tu saradnju podsticati ili ne?

RADIVOJEVIĆ: Normalno je da ljudi iz iste branše sarađuju, pogotovo ako su prijatelji. Sada imamo prilike da sarađujemo, jer mnogi strani donatori, barem kod nas, traže upravo udruživanje nevladinih organizacija, u čemu mogu svoj interes pronaći i državne institucije. Sve to nama sa ovih prostora ide u prilog. U tome važnu ulogu imaju i ministarstva kulture. Ja sam vrlo oštro govorio protiv ministra Lečića kada je u nekim svojim govorancijama pominjao da umetnici moraju sami naći donatore i mnogo toga drugog. Postavio sam mu pitanje: “A šta će, onda, nama ministarstvo kulture, ako ću sam da smislim projekat, sam da nađem pare, sam sve da organizujem, sam da obezbedim odlazak na festivale?” Ako se sve prepusti umetnicima, onda će se oni pretvoriti u tragače za parama. A kada nabave pare, onda ce shvatiti da mogu biti i menadžeri i uzimati procenat.

Ja to ne mogu raditi jer nisam stručan s lovom, ali znam da pravim predstave. Važnije mi je da okupim ljude na projektu. Mi živimo na prostoru koji je mentalitetski sličan. Oni krugovi u kojima se ja krećem, mislim na Vojvodinu, apsolutno nemaju nikakav otpor prema gostovanjima, razmeni ili zajedničkim projektima. Mi se jako dobro razumemo, živimo slično kao i ovde, teško i još uvek u lošim uslovima. Oni koji su napravili sva ova “ratna sranja” svašta su obećavali samo zato da bi se obogatili. Vrlo rado bismo došli u Sarajevo, kao što biste vi bili toplo primljeni u Novom Sadu. Našim gostovanjem u Mostaru probili smo led. Ja sam fajter i suđeno mi je da pravim prve korake. Niti se bojim toga, niti mi je žao.

Mirko Kovačević, Nezavisne novine : revija, Banja Luka, 21. septembra 2001.

24. avgust 2001.

ILI SI UMETNIK ILI SI FLAŠ GORDON

MONOLOG

(za “Nezavisni” govori glumac i reditelj Ratko Radivojević)

Ovog leta sam, od 30. juna do 10. jula, sa svojom Pozorišnom trupom BROD bio u Londonu na festivalu “East goes West” (Istok ide Zapadu) koji okuplja sve bivše komunističke zemlje. Selektor Filip le Moen je gledao pedeset predstava i od svih koje je video, mi smo ušli među tri predstave za festival. Smatram da je to značajan uspeh. London je bio veliki izazov. Morali smo da pokažemo šta znamo, bio je to ogroman napor za nas, jer smo igrali pet večeri za redom.

Ono što je za mene tamo bilo najfascinantnije je prijem na koji smo naišli. London je, jednostavno, raširio ruke i svesrdno nas prihvatio. Na svakom koraku su nam pridavali veliki značaj, što me je iznenadilo, ali kada sam video kako igramo i kako je predstava primljena, shvatio sam da je Filip unapred “pripremio teren”.

… Ono što je najvažnije u našoj “londonskoj priči” je činjenica da nas je tamo gledao Hasan Torfel, koordinator za univerzitetska pozorišta Los Anđelesa. On se o našoj predstavi veoma pohvalno izrazio, otvoreno je pokazivao svoje oduševljenje, uopšte nije bio zapadnjački hladan i uzdržan. Bez ikakve kalkulacije me je pitao da li sam spreman da svoj “Brod“ uputim preko Atlantika, pošto je on voljan da nam organizuje turneju u Americi. To mi je vrlo značajno, ali jednako važno mi je i to što je Filip oduševljen time kako je naša predstava “prošla” u Londonu. Njemu je bilo vrlo prijatno što je publika otvoreno pokazala svoje oduševljenje i počeli smo s njim razgovore o turneji po Francuskoj, možda i po Engleskoj, koju bi nam on organizovao. Iako još nismo zvanično pozvani, Filip nam je za iduću godinu već “rezervisao” mesto na londonskom festivalu za predstavu “More, more…”.

… Za vreme boravka u Londonu uspeo sam da vidim samo jednu predstavu, u bugarsko-engleskoj koprodukciji. Reditelj je bio Bugarin, glumci su bili Englezi, igralo se i na bugarskom i na engleskom jeziku. Bilo je zanimljivo. Nisam uspeo da vidim predstavu rađenu u koprodukciji Skopje-Tirana-Priština, a možda je i bolje. Od stejdž-menadžerke, Kristine Sirotanović, Beograđanke, posle sam čuo da je tema te predstave albanska porodica koja se skriva u podrumu sve dok tamo ne bane srpski vojnik koji ih maltretira. Kažem, bolje je što to nisam gledao, jer bih sigurno bacio peglu, ne mora čovek baš sve da vidi. Uostalom, to je Filipov repertoarski potez, on je želeo da London vidi sve šta se radi na ovim prostorima i ja tu nemam pravo da se mešam u njegov izbor. Za našu predstavu je napisao da je to neidentifikovani teatarski objekat pun energije, ironije, humora, tako da smo mi tamo bili osveženje jer se nismo bavili politikom nego ljudima na jedan ironičan način.

Imam već nekoliko projekata spremnih za realizaciju, ali finansije su problem. Nama su organizatori londonskog festivala platili avionski prevoz i smeštaj, čak su nam dali i nekakve dnevnice od 15 funti. Ali i grad Novi Sad nam je dao nešto novca da ne bismo tamo sve vreme jeli suvu hranu, dobili smo pomoć i od Pokrajine. Mali problem smo imali sa Ministarstvom kulture Srbije, pošto je izvesna dama iz Ministarstva kazala da nam je 15 funti u Londonu za prehranu sasvim dovoljno (toliko košta ulaznica za Glob-teatar, na primer). Posle sam ih ja malo kritikovao putem medija, odmah su se popravili i obezbedili nam deo sredstava za odlazak u Mostar, na “Dane mladog teatra” i ovom prilikom im se javno zahvaljujem.

… Branislav Lečić, aktuelni ministar kulture, je u jednoj od svojih govorancija izjavio da će pozorišta u buduće raditi po sistemu projekata, pošto ima jako mnogo donatora koji su voljni da daju pare za dobar projekat. Ja tako radim već godinama, iako mislim da nije dobro da se svi mi sada pretvorimo u tražioce novca. Mislim da bi trebalo da svi mi svoje projekte predamo Ministarstvu kulture, a ono neka oformi ekipu koja bi imala uvid i koja bi vodila računa o kvalitetu, pa neka oni odluče da li je neki projekat vredan finansijske podrške koju bi mu oni obezbedili od donatora. Ako mi sami moramo da smislimo projekat, nađemo novce i sve realizujemo, šta će nam Ministarstvo? Ako svi postanemo profesionalni tragači za novcem, shvatićemo da nam je isplativije da uzimamo procenat od love koju nađemo, nego da pravimo predstave. I šta smo uradili? Sahranili smo umetnost! A rekao bih da su čak i glumci konačno shvatili da je prošlo vreme samoupravljanja u kome si se mogao zaposliti u nekom pozorištu i u njemu ostati do penzije, radio-ne radio. Ko na vreme shvati da su se vremena promenila, moći će da se bavi glumačkim poslom. Onaj ko ne shvati, može da živi kao Flaš Gordon, mislim, može da pere flaše. Imam utisak da će biti dosta tih Flaš Gordona, ali će, verujem, biti i Glumaca.

… Na Zapadu već jako dugo funkcioniše sistem audicije, što znači da si umetnik samo onda dok radiš umetničku stvar. Onog momenta kad to prestaneš da radiš, moraš da se baviš nekim drugim poslom da bi preživeo. Ako možeš da živiš od svoje umetnosti, onda nisi Flaš Gordon, nego si Umetnik. Na primer, dok sam bio u Londonu, imao sam jednu radionicu sa engleskim glumcima. Tog dana kada je održavana radionica, pet od petnaest polaznika je upravo diplomiralo glumu na Oksfordu. Niko od njih, u tom trenutku, nije imao angažman, ali rade na sebi tako što pohađaju razne kurseve na kojima savladavaju različite veštine: aikido, karate, ples, pantomimu, pevanje… I jure agente! Agenti su dobro obavešteni o tome gde se održavaju audicije i kome su potrebni glumci tvog formata. Za svaki projekat glumci se biraju na audiciji, oni su plaćeni za ono što rade i to sve vreme dok taj projekat traje. Novim Zakonom o pozorištu kod nas nije predvidena audicija kao obaveza i u pozorišnim institucijama verovatno neće funkcionisati, ali bi zato bilo jako korisno da zaživi u ovakvim of-projektima… Ja se zalažem za uvođenje audicije kao obaveze, zato što bi tada bilo više novaca za one koji rade. U tom slučaju ne bi bilo onih koji bi dobijali platu, topli obrok, pare za prevoz, kojima bi bio uplaćivan penzijski staž, a da pri tom godinama ne zaigraju na sceni. Ta lova koju “vuku” oni koji ne rade, trebalo bi da se “prelije” u fond za one koji rade. U tom slučaju, onaj koji radi, mogao bi od svojih primanja pristojno da živi. A onaj koji nije sposoban da radi, onaj koji ne radi na sebi, koji ne polaže ništa na samoobrazovanje, koji ne vežba duh i telo, taj nema mesta među umetnicima. To će morati da shvate svi koji se bave umetnošću. Za uzvrat, oni koji odlučuju o parama bi morali da naprave neku rejting-listu. Dokle god na snazi bude ovaj sistem, dobro će prolaziti onaj koji je spretan, a ne onaj ko je dobar umetnik.

S.(ofija) J.(ovanović), Nezavisni : vojvođanski građanski list, Novi Sad, br. 360, 24. avgusta 2001.

14. avgust 2001.

BROD ZA PROJEKTE

Minivju – Ratko Radivojević, glumac i reditelj

Ratko Radivojević glumac i reditelj iz Novog Sada vec godinama „vežba“ ono što se tek priča da ce se sprovesti u delo, a to je Zakon o pozorištu koji podrazumeva angažovanje glumaca i umetnika po projektu. Spiritus movens pozorišne trupe „Brod“ koja postoji vec nekoliko godina skuplja ljude od projekta do projekta. Poslednji projekat ili „Kraj XX veka“ okupio je ekipu izabranu na aduciji na koju su se odazvali glumci, pevači, bodibilderi, fitnes majstori, gutači vatre, akrobate… sve koji na bilo koji način vladaju svojim telom nekom vrstom scenskog pokreta. Sve je počelo od Ninete Avramović, kompozitorke koja je sa svojim bendom „New art forum“ izvodila kompozicije Ernea Kiraljija „Smanjivanje“, svoju „Hiljadu milja“ i Tik Majerovu kompoziciju „Ne Euklidovi plesovi“. Svirajući po festivalima nove muzike po Evropi zamolila je Ratka da osmisli neki scenski pokret za ovu muziku.

Pošto Nineta i njen orkestar nisu bili dovoljno „slobodni“ za ono što je Ratko smislio, napravio je projekat sa svojom idejom inspirisanom Ninetinom muzikom, našao aktere na audiciji, podneo izveštaj IO grada, ovi ga podržali i – „Kraj XX veka“ je počeo da se okončava. O predstavi Radivojević kaže da je na ironičan nacin hteo da prikaže „gde smo na kraju XX veka, likovi poput Mr Sizif, Mss Lolita, Mr Killer, Mss Pusycat, Mr Travestit, Mrs Virtual Woman, Mr Facker, Mr Fitnes… vladaju svetom. Predstava počinje tako što zarobljeni čovek u svom gradu, zemlji i planeti pokušava negde da odleti, ali mu institucije sistema ne dozvoljavaju nikakav bunt, operišu ga i prave novog čoveka koji ceo svoj život upotrebi da bi bio Najmišić, Najdupe, Najsisa, a nigde mozga, ljubavi ili kreacija“.

Pozorišna trupa „Brod“, kako kaže Radivojević, udružila se sa Pozorištem mladih i Kulturnim centrom grada koji su dali logističku pomoć, a Izvršni odbor grada pomogao je projekat „Kraj XX veka“ finansijski. Premijera je bila na Infantu 2000. godine i imala je svoj ustaljeni život, igra se svakog četvrtka u Kulturnom centru, gostovala je u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu, u Sremskoj Mitrovici, i onda je usledilo gostovanje u Londonu. O selektiranju i festivalu na kom su bili Radivojević kaže:

-Poslali smo insert predstave u London u Gejt teatar gospodinu Filipu Lemonu koji organizuju festival pod nazivom „Istok ide ka Zapadu“. Filip Lemon kao selektor i direktor festivala obilazi i prima ponude, bira predstave iz svih bivših komunističkih zemalja.

Pomoć Harmsu

Tokom boravka u Londonu Ratku je stigao e-mail od Radoja Čupića da se hitno vrati jer počinju probe na Harmsovom komadu „Jelizaveta Bam“. Radoje je odabrao ljude u koje veruje, oni su za ovaj projekt došli sa raznih strana: iz Somborskog pozorišta Nenad Pećinar i Ivana V. Jovanović, Srpskog narodnog Draginja Voganjac i Lidija Stevanović i Ratko Radivojević, glumac Pozorišta mladih. Čupiceva trupa se zove „Portal“ i to je uigrana ekipa koja je raspoložena da istražuje malo drugačije izraze sa željom da rade i potrebom da pokažu još neke svoje sposobnosti. Klasična Harmsova autobiografska priča o represiji premijerno ce biti izvedena 24. avgusta u Novosadskom pozorištu. Ratko Radivojević se nada da ce ovom predstavom pomoći Harmsu, koji je upravo zbog komada „Jelizaveta Bam“ nastradao, da negde na nebu bude srećniji i spokojniji.

Ove godine od 50 ponuđenih predstava odabrao je tri, pored naše tu je bila predstava englesko-bugarske produkcije i koprodukcija na relaciji Priština-Skoplje-Tirana. Na festivalu smo punili salu, dolazili su i naši ljudi da nas gledaju. Videli su nas predstavnici ambasade, gđa Maja Divac, ataše za kulturu, bili smo i na prijemu kod ambasadora Vladete Jankovića. Pošto je Ministarstvo kulture mislilo da nam je 15 funti dnevno za London sasvim dovoljno, nismo imali novca da posetimo čuveni Gloub teatar, pa nas je ambasador častio kartama jer one staju upravo onoliko koliko smo dobili od Ministrastva za ceo dan.

Dok smo igrali predstavu u publici je bilo dosta novinara između ostalih bio je i Hasan Torfel koordinator za pozorište američkih univerziteta tako da nas je nezvanično pozvao da sledećeg leta dođemo u Los Andeles. Filip je bio zadovoljan prijemom koji smo dobili kod publike, pa je izvesno da ćemo ići ponovo u London i možda na turneju po Francuskoj i Evropi. Predstava je u Londonu izgledala potpuno drugačije, kod kuće je osvetljavamo sa dvanaestak reflektora, kad ima struje, a tamo su nas osvetlili sa pedeset reflektora što je doprinelo pravoj čaroliji. Posle treće večeri na festivalu u Londonu imali smo razgovor sa publikom, organizovao sam i radionicu za engleske umetnike. Tada je došla grupa od petnaestak mladih, tek diplomiranih glumaca sa Oksforda, zanimali su se za fizički teatar, kako mi radimo i kako je nastala predstava.

Nakon Londona igrali smo na Barskom ljetopisu gde je predstava opet dobila novu dimenziju na letnjoj, otvorenoj sceni. Krajem avgusta idemo u Mostar na „Dane mladog teatra“.

Aleksandra Lončarski, Danas, Beograd, 14. avgust 2001.

14-15. jul 2001.

APLAUZ ZA ČISTAČA PLANETE

Uspeh pozorišne grupe “Brod” u Londonu

Predstava “Kraj XX veka” Ratka Radivojevića posle učešća na festivalu “Istok ide na Zapad” pozvana u Los Anđeles

Predstava “Kraj XX veka” prikazana je u pet termina na festivalu “Istok ide na Zapad” u londonskom Gejt teatru, koji se održava od 19. juna do 14. jula – priča za Građanski list Ratko Radivojević.

Zbunjeno i burno

Gejt teatar sastavljen od ekipe mladih ljudi sa selektorom Filipom Lemonom, vec godinama okuplja pozorišta iz istočne Evrope i zemalja ex-Jugoslavije ili, kako oni kažu, bivših komunističkih zemalja. Reakcije publike na našu predstavu bile su od početne zbunjenosti do krajnjeg oduševljenja. Posebno su burno reagovali kada, na kraju predstave, dode “čistač” i “počisti” planetu. U razgovoru s publikom, posle jedne od predstava, u kojem su učestvovali i glumci Nacionalnog teatra, hvalili su muziku, a bilo je i pitanja zašto sam na taj način “sklapao” ta tri dela predstave. Prihvatio sam ponudu da održim jednu radionicu o teatru pokreta, na čemu počiva naša predstava. Petoro mladih učesnika radionice baš tog dana je diplomiralo na trogodišnjoj glumačkoj školi u Oksfordu. Uprkos tome, u engleska pozorišta se ulazi preko audicije.

Bez improvizacije

Imao sam i do sada susrete s pozorištima napolju, i na Istoku i na Zapadu, ali je prvi put da vidim kako jedno takvo pozorište iznutra funkcioniše. I funkcioniše besprekorno. Ništa nije bilo prepušteno improvizaciji. Na primer, rekao sam da smo na klackalici, koja postaje put u nebo, na premijeri imali svetlo, odnosno sijalice, ali da smo ih morali vratiti sponzoru i da ovog puta možemo nešto da improvizujemo. Ne, to je nedopustivo, rekli su i doneli svetla, koja su otkazala na generalnoj probi. Nema veze, kažem ja opet, možemo da improvizujemo, shvatiće ljudi da je to put među zvezde. Ne, odmah su nabavili novo svetlo.

Možda i dogodine?

Imali smo mnogo susreta i razgovora, pojavio se jedan gospodin iz Los Anđelesa, koordinator za univerzitetska pozorišta i predložio da predstava održi tamo turneju. Bilo je zainteresovanih i za gostovanja u Francuskoj. Selektor se nije otvoreno izjasnio o tome, ali nije ni preterano krio da naša predstava “More, more…” ima šanse da bude prikazana sledeće godine na istom festivalu.

Šta dalje? Ukoliko u gradskoj i pokrajinskoj kasi bude para za to, predstava “Kraj XX veka” će ovih dana učestvovati na “Barskom ljetopisu”. Inače, bez podrške Pozorišta mladih, Kulturnog centra grada i pokrajine, našeg uspeha ne bi bilo. Sve što je uloženo – isplatilo se, kaže Ratko Radivojević.

Zaga Radović, Građanski list, Novi Sad, 14-15. jul 2001.

3. jul 2001.

BROD PLOVI ZA LONDON

Ratko Radivojević uoči odlaska na festival “Istok ide na Zapad”

“Kraj 20. veka” ironična slika naših stešnjenih života.

Da li je za boravak u Britaniji dovoljno 15 funti dnevno.

Poslednjeg dana juna novosadski glumac Ratko Radivojević, sa svojom trupom “Brod”, otputovao je u London gde ce na festivalu “Istok ide na Zapad”, koji danas počinje, izvesti predstavu “Kraj 20. veka”.

Ovaj londonski festival održava se tri godine, a na njemu se predstavljaju umetnici iz bivših komunističkih zemalja. Direktor festivala Filip le Moan između 50 ponuđenih predstava za ovogodišnju selekciju odabrao je tri: bugarsku, makedonsku i našu, koje će se igrati na sceni Gejt teatra. Predstava je prošlogodišnja produkcija Infanta. Odigrana je dvadesetak puta u Kulturnom centru Novog Sada, a videla ju je i beogradska publika u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Glumac Ratko Radivojević, autor i reditelj celog projekta, za “Glas” kaže da će, po povratku iz Londona, gde ce od 3. do 7. jula predstavu odigrati pet puta, “Brod” otploviti na mini turneju po Jugoslaviji, a da im se smeše i gostovanja na “Barskom ljetopisu” i u Mostaru.

“Ova predstava je ironična i samoironična slika naših stešnjenih života na kraju 20. veka, to je priča o nama koje institucije sistema teraju da i dalje budemo poslušnici, ali i kritički prikaz naših života u kojima je važno da imamo lepo telo, dobra kola, veliku vilu, najnoviji mobilni, sisu, dupe, mišić! Za duh i pamet niko ne mari! Takvi smo i mi na Istoku i oni na Zapadu, verujem da je zato Le Moan odabrao baš ovu predstavu”, kaže Radivojević i dodaje: “Očekivali smo da nas kao predstavnike ove zemlje podrži nadležno Ministarstvo kulture, medutim, od njih smo dobili odgovor “da je za život u Londonu sasvim dovoljno 15 funti” koliko dobijamo od novosadske vlade. Ako je toliko para dovoljno, pitam se, zašto je aktuelnim političarima dnevnica za London 139 funti?! Sramno je što ministar Lečić govori da umetnici treba da traže donatore za svoje projekte! Zamenio je teze! Ministar je taj koji treba da nalazi pare, a na nama je da nudimo projekte, jer inače čemu služi njegovo ministarstvo?! Konačno mora da se uvede kategorija rejtingovanja umetnika, da oni koji naprave dobar projekat dobiju punu podršku, a ne da im svaki naredni korak visi na koncu. Niko da se seti slučaja našeg Jožefa Nađa koji je danas ikona u Francuskoj. Prvu predstavu napravio je u Orleanu bez para, ali je njegov rad primetio tamošnji gradonačelnik i podržao njegov sledeći projekat. Prostor u kojem je počeo da radi danas je gradsko pozorište, a Nađ ima svoju trupu i jedan je od najpriznatijih umetnika u svetu”.

S. Miletić, Glas javnosti, Beograd, 3. jul 2001.

30. decembar 1997.

ČOVEK OD POZORIŠTA

Sa novosadske scene

Još radim jer osećam potrebu, a ne zato što me je neko angažovao, kaže Ratko Radivojević, glumac, reditelj i autor brojnih predstava

Ratko Radivojević rođen je 1951. godine u Novom Sadu, a dvadeset dve godine kasnije još jednom – u pozorištu, prvim profesionalnim angažmanom. Danas je glumac, reditelj i autor brojnih predstava klasičnog i istraživačkog teatra. Godine 1989. se, posle decenije slobodnog rada, vratio u stalni angažman u novosadskom Pozorištu mladih. Nastupao je u Srpskom narodnom pozorištu, KPGT-u, Narodnom pozorištu u Subotici, Pozorištu mladih u Sarajevu, Akademskom pozorištu “Promena”; osnivao je samostalne teatarske grupe, medu kojima i Humorističko pozorište “Patka”.

Radi i na televiziji – iza sebe ima desetak filmova, serija, bezbroj emisija u kulturnoj, dečijoj i dokumentarnoj redakciji. Jedan je od osnivača filmske kuće Ikar. Dobitnik je desetak nagrada za glumu i jedne za režiju na svim većim festivalima pozorišta za decu u Jugoslaviji.

Istraživanje teatra

Radite i klasične i moderne predstave. Može li danas, posle više decenija eksperimenta na sceni, da se govori o alternativnom pozorištu?

– Za mene je svaki posao izazov, bez obzira na to da li je jasno određen ili mi je odgovornost dodatno opterećena slobodom. Pozorište tokom svoje istorije nije trpelo neke korenite promene da bi ga morali ponovo definisati, i po prirodi stvari – koju suštinski čine ideja i njeni nosioci, broj varijacija u postupku je ograničen. Savremena situacija nam, na žalost, ostavlja samo ekonomsku alternativu: svaki projekat može da prođe ako mu se obezbede materijalni uslovi. Međutim, za mene je osnovna razlika u stavu bila u tome što nisam sedeo i čekao. Još radim jer osećam potrebu, a ne zato što me je neko angažovao, i svaki put kada se u kući u kojoj radim ništa ne dešava, krenem sam da radim na svojoj priči. Kada se čovek pouzda u svoju energiju, ne mora da brine o trendovima.

Deset godina ste kao slobodan umetnik istraživali u raznim pravcima…

– U Akademskom pozorištu “Promena”, sa Harisom Pašovićem, odvijao se pravi laboratorijski rad na idejama Artoa, Grotovskog, i sličnim. Predstave koje su tada nastale – “Krvoskok”, “Ruža vetrova” – rezultat su sasvim smelih eksperimenata. Taj period mi posebno znači kao vreme kada sam puno radio na sebi. Čovek u sebi ima mnogo skrivenih mesta koje iz neke lenjosti tela ili stida ne može da pokaže, mnoge “slabosti” za koje mu je potrebna hrabrost da ih sam razazna i razotkrije. Kao krajnje zadovoljstvo stečeno iskustvo nije toliko vezano za samo pozorište, vec za temeljno upoznavanje ljudi sa kojima i danas rado sarađujem, atmosfera potpunog poverenja koju smo stvorili.

Kako se danas koristite tim iskustvom?

– Lakše komuniciram sa publikom, pre svega. Uradio sam adaptaciju Plautovog teksta “Braća blizanci”, na primer, gde sam sproveo potpuno klasičan tekst kroz otkrića modernog istraživanja teatra. Publika dolazi da komunicira sa svojim savremenicima, rediteljem, glumcima, bez obzira kada je komad nastao – pa predpostavlja da im je jezik pojmova i simbola zajednički. Besmisleno je insistirati na sirovoj tradiciji ako je nerazumljiva. Kao što i moderne predstave ponekad ne uspevaju da se odupru hermetizmu čiji kod mali broj ljudi može da dešifruje.

Na koji način vi radite na toj razmeni između auditorijuma i scene?

– Pre svega me interesuje emocija, bez obzira na to da li glumim ili režiram. Do kraja sam angažovan, a tada je racionalizam opasan jer je blizak prostoj propagandi. Daleko su mi zanimljiviji utisci i osećanja, jer je to prostor pomalo tabuiziran, i tu mogu da se pokrenu stvari. Ideološke priče su već sasvim zamorne. Na dečijoj sceni stvari su još osetljivije; deca dolaze potpuno otvorena, a mlake emocije su im krajnje dosadne.

Lutke za odrasle

Menjate i žanrove i medije?

– Sa Humorističkim pozorištem “Patka”, na primer, radio sam na predstavi Kabare Reserve, u Srpskom narodnom pozorištu libreto za rok-spejs operu Kozoder u akciji. Ovih dana radim na tekstu i režiji, sa Aleksandrom Ilić-Pleskonjić, za kabaretsku predstavu Laku noć Romeo i Julija. Na dečijoj sceni postavljaju se uglavnom klasične bajke. Radio sam na filmu; često radim i na televiziji, u dečijim ili emisijama iz kulture. Svojevremeno sam imao i rok grupu Gepard grrr, koja je doživela i ploču u izdanju PGP-a.

Uz pomoć kojih odrednica krećete dalje?

– U svom matičnom pozorištu, Pozorištu mladih iz Novog Sada, posvećen sam radu na dečijim predstavama sa modernim izrazom; nedavno sam napravio i lutkarsku predstavu za odrasle “More, more…”, čija osnova nije literatura vec muzika i pokret. Ukratko, tragam. U pozorištu ne sme biti samo publike koja zeva od dosade, i zato je moja odrednica ići do kraja i biti hrabar i žestok.

Milica V. Jovanović, Politika, Beograd, 30. decembra 1997.

9. septembar 1996.

GLUMAC A PEDAGOG

SUSRETI

Ratko Radivojević, glumac

I u eri televizije, kompjutera, tetrisa i raznih drugih zanimacija, deca umeju da se igraju, da pažljivo prate igru i učestvuju u njoj. Treba im samo prići polako, obazrivo i pametno, ne iritirajući ih, kaže naš sagovornik.

“Legenda o knedlama” živi i pripoveda se već izvesno vreme. Priča je glumac Ratko Radivojević, bajkovito a istinito, slikovito i tačno, onako kako to nemire iz detinjstva samo glumac može da dočara. Ovu legendu pre desetak dana imali su priliku da čuju i vide publika i žiri Drugog jugoslovenskog festivala ekološkog pozorišta za decu. Dopala se i jednima i drugima a potvrđuje to stručni žiri koji je ulogu Ratka Radivojevića ocenio najboljom na festivalu, a priču o knedli posadio na treće mesto. Sličnog mišljenja bio je dečji žiri koji je Radivojeviću dodelio laskavu titulu najboljeg glumca a dečaku koji se glumcu Radivojeviću u jednom trenutku pridružio na sceni dodelio je diplomu za najbolju epizodnu ulogu.

O svom nastupu na ovom festivalu u Bačkoj Palanci i organizaciji, Ratko Radivojević ima lepe reči. Kaže da je osetio kako su ljudi željni pozorišta, posebno deca ali i odrasli. Organizatori su se potrudili da im predstave najbolje od ponuđenog. Bilo je različitih predstava od onih koji su krajnje detinjasto tretirali problem ekologije što je bila zadata tema, a što ne priliči današnjim klincima koji rastu uz sve moguće savremene uticaje. Ekološko pozorište ne sme se svesti na priču i sliku o prosipanju a potom sakupljanju otpadaka i smeća. Ekološka svest mora se izgrađivati na jedan daleko suptilniji način. Dečje ekološko pozorište, uostalom kao i dečje pozorište uopšte, mora biti i vizuelno bogato da bi imalo smisla i efekta, smatra Radivojević.

O svojim iskustvima i susretima s decom kao i njihovim reakcijama na “Legendu o knedlama” pričao nam je Radivojević neposredno nakon završetka ovog festivala kome je prethodila jedna pozamašna letnja turneja na moru. Za nešto više od trideset dana ovu legendu videla su deca od Herceg-Novog do Ulcinja. Radivojević je svoje gostovanje na Primorju osmislio kao “one man show”. Sam je bio svoj menadžer, najavljivač predstave, prodavac karata, glumac… Početak je bio malo neobičan. U savladavanju “marketinške strategije” pomogli su mu, kaže, šverceri! Najpre su ga posavetovali da će bolje prodavati karte ako nabavi tezgu – neki sto. Tako je i bilo. Zauzvrat, Radivojević, koji je reklamirao predstavu tako što je išao na štulama uzvikujući poziv na predstavu pomagao je i švercerima. Po onoj crnogorskoj “ko imalo na brdu stoji više vidi od onog u podnožju”. Radivojević je na štulama logično pre mogao da ugleda finansijsku policiju što bi potom dojavljivao svojim “savetnicima”.

Kako je uopšte jedan ovakav zdrav dečji program našao mesto u letnjoj morskoj atmosferi za koju se poslednjih godina vezuje sve osim kvalitetnog zabavnog programa posebna je priča. Radivojević kaže da deca veoma lepo reaguju na komad, učestvuju u njemu bez ustezanja, čak su na saradnju pristali i neki roditelji, tačnije mame. Razlike po gradovima u reakcijama dece ima. Negde su stidljivija, negde su manje uzdržana. A koliko uopšte umeju da reaguju na jedan ovakav program, s obzirom da su i te kako pod uticajem televizije, sveta kompjutera, tetrisa i raznih drugih zanimacija? Umeju, tvrdi Radivojević, samo im treba prići polako, obazrivo i pametno, ne iritirajući ih. Posebno su osetljivi oni nešto stariji klinci, šesti sedmi razred, osmi. Nisu stasali za “pravo veliko pozorište” a od samog pomena dečjeg ili lutkarskog pozorišta ježi im se kosa na glavi. I susreti s decom tog uzrasta mogu biti izuzetno zdravi, iskreni, korisni sa puno igre i lepote u pokretu, posebno u reči, jer kao da su nam deca zaboravila lepe reči, jednostavno ih se stide, kaže glumac. Ja ih podsećam da one postoje i podstičem ih da ih se sete.

Predstavu “Legenda o knedlama” o kojoj su i pedagozi izrekli vrlo pozitivne ocene videće i televizijska publika. Naime, u okviru dečjeg programa, kome Radio televizija Srbije kako tamo tvrde, žele da posvete više vremena i kvantitativno i kvalitativno, Ratko Radivojević predstaviće se s jeseni sa četiri komada. Pored “Knedli” koje su priča o dilemi šta postati, biće tu “Kupus slatki” priča o detetu koje ne voli da jede i sve ponuđeno jelo gura pod tepih i tapete… potom će se još videti “Odelo”, koje nosi nedoumicu “šta obući”, “da li odelo čini čoveka”… i na kraju “Trka” koja je priča o glumčevom pešačenju od Trogira do Splita. Sve četiri price zapravo su slika iz detinjstva Ratka Radivojevića ali ispričane na jedan lirski duhovit način, što ih ne sprečava da postanu opšte mesto i u životu današnjih klinaca.

Snežana Miletić, Dnevnik, Novi Sad, 9. septembra 1996.

10. decembar 1994.

ČEKAO SAM FELINIJA

Ratko Radivojević je glumac čija je popularnost odavno prevazišla lokalne okvire. Znaju ga i veliki i mali posredstvom TV ekrana kao i po njegovom radu u pozorištu i Pozorištu mladih u Novom Sadu u kojem radi od 1973. godine. Jednostavno Rale je i jedna od onih retkih medijskih ličnosti i pojava za čije je ime vezana najmlađa i najvernija publika.

– Šta ima novo?

U Pozorištu mladih radimo nešto novo. Radimo predstavu “More, more…” More je samo metafora za maštu u kojoj lete – lebde neobični oblici, koji nemaju ni oči, ni uši, ni ruke, koji uopšte ne liče na ribe (jedino su kao ribe nemi). Prvo smo napravili te čudne oblike, i to od istopljene plastike, onda smo snimili sate i sate klasične muzike, i počeli da probamo. Počeo sam da radim predstavu samo sluteći da će ti oblici izgledati na sceni fantastično. Od momenta kad sam ih video na sceni, više nisam sumnjao, bio sam siguran da ce moći da iznesu celu predstavu, da odigraju igru, da zadrže pažnju – nisam želeo nerazumljivu predstavu. Lutkarstvo je umetnost koja ima svoj ključ. Trudili smo se da igramo samo na tu kartu: da predstava u krajnjem ishodu bude jednostavna onako kako su jednostavne sve genijalne stvari – mislim na lutke, scenografiju, muziku i iznad svega glumu. Iza onoga što u predstavi izgleda kao igra leže ozbiljni zahtevi i veliki red.

– Gluma?

Igram svoju monodramu “Legendu o knedli”. To je predstava s kojom sam učestvovao na festivalu monodrame za decu Zmajevih dečijih igara. Namenjena je deci mladog školskog uzrasta, od prvog do petog razreda. Tu predstavu sam igrao pedesetak puta i sve mi je izazovnija, jer zajedno sa mnom igraju i deca. To je jednostavna priča, u početku je ona imala mnogo čvršću šemu, sada sam sve slobodniji i sve više je prepuštam deci. Dozvoljavam im da sami izaberu likove, da čak odluče kako će se završiti… Pretvorila se u kontakt predstavu, jer su deca danas slobodna i otvorena, i zapravo željna kontakta. Ona je za mene dragoceno iskustvo o pozorišnom ponašanju dece.

– Gepard grrr?

Sad spava. Preokupiran sam pozorištem. Ali kad završim predstavu “More, more…” verujem da će se probuditi. Imam snimljen materijal i voleo bih da ga pretočim u predstavu – mjuzikl za omladinu.

– Televizija?

To najmanje zavisi od mene. Ranije je novosadska televizija snimala mnogo više igranog programa nego danas. Dok je bilo snimanja bilo je i mene na ekranu. Međutim, stvari sada stoje drugačije. Ali i pored svega, ja tu i tamo ponešto snimim. Proletos sam u seriji za decu “Sport – spot” glumio čoveka koji sve zna o sportskoj rekviziti. Ta serija je dobro primljena kod publike i jesenas smo snimili novih deset epizoda. Emitovanje će početi verovatno krajem decembra. Dakle, sa dečijom redakcijom Televizije Novi Sad i dalje lepo sarađujem. A što se tiče drugih redakcija? Pa, kad budu hteli kvalitet, zvaće me.

– Režija?

Ja sam preduzimljiv čovek iliti čovek od akcije. Dugo sam čekao da dođe Felini i da me pozove. Međutim, shvatio sam da od čekanja nema ništa. Išao sam da glumim i u Suboticu i u Sarajevo i u Budvu i u Pariz i u Gospođince i svuda. Naravno uvek sam se vraćao u Novi Sad gde se osećam najbolje. Osam godina sam bio slobodnjak i za to vreme sam često bio u panici da li će me neko zvati u novi projekat. Ta neizvesnost me je naterala da počnem sam da smišljam i uz veliku pomoć mojih kolega istomišljenika realizujem svoje zamisli. Tako se režija uvukla u moj život. Naravno, uvek sam pozivao ljude u koje sam verovao i za koje sam znao da imaju poverenja u to što hoću da uradim. Vremenom se pokazalo da to dobro funkcioniše. Možda sam ja hrabriji i bezobrazniji nego što bi trebalo, ali zadovoljstvo prvog koraka je nešto što ne mogu da propustim. Za svaki projekat, a to uvek kažem na prvoj probi, najvažnije je učiniti prvi korak. Posle se stvar razvija sama po sebi. Tako se desilo i sa predstavom “More, more…” Nosio sam je u glavi godinu dana.

Dnevnikov RTV dodatak – 7 TV DANA, Novi Sad, 10. decembar 1994.

26. septembar 1989.

OD LUTKARSTVA DO MJUZIKLA

SUSRETI

Glumac Ratko Radivojević, ponovo član novosadskog Pozorišta mladih, dobitnik je nagrade na Bijenalu lutkarstva u Bugojnu

Na 6. bijenalu jugoslovenskog lutkarstva, najvećoj smotri lutkara u zemlji, nedavno u Bugojnu, predstava “Priča o levoj guski” još jednom je skrenula pažnju na novosadsko Pozorište mladih. Ovo ostvarenje Slavoljuba Stankovića, koje se pre svega bavi preispitivanjem mogućnosti lutkarskog izraza, osvojilo je dve nagrade. Pored reditelja Dragoslava Todorovića, priznanje – zlatnu značku i diplomu Bijenala – dobio je i glumac Ratko Radivojević za izuzetno uspelu komunikaciju s publikom. Za istu ulogu madionicara u predstavi “Prica o levoj guski” Radivojević je nagraden i na poslednjim Susretima vojvođanskih pozorišta proletos u Vršcu.

Žiri ovogodišnjeg Bijenala je napravio presedan – kaže Ratko Radivojević. – Do sada su uvek nagradivani glumci – animatori lutaka, a ja u ovoj predstavi igram mađioničara koji ne radi s lutkama nego kontaktiram s publikom. Dugo već radim s decom i za decu, imao sam sreću da radim s dobrim rediteljima, a i dosadašnje uloge su mi omogućavale da na pravi način uspostavim vezu sa publikom. Posle sedam godina rada u novosadskom Pozorištu mladih odlučio sam da odem u “slobodnjake” 1980. godine. To razdoblje slobodnjaštva me je nateralo da se više pozabavim publikom, jer se samo tako mogao očekivati uspeh.

Kako ste se odlučili posle osam godina takve “slobode” da ponovo prihvatite angažman u Pozorištu mladih i koliko teškoća glumcu donosi ta pozicija slobodnjaštva kada je stalno u situaciji da kupuje sutrašnji dan?

U početku mi je bilo vrlo dobro što nisam bio vezan ni za jednu pozorišnu kuću, ali materijalna situacija me je ipak naterala da se vratim u stalni angažman. Teško je napraviti sam predstavu – naći prostor, obezbediti sve tehničke uslove, tako da su sve ideje koje sam imao, često propadale zbog tog banalnog finansijskog razloga. I tokom tog slobodnjaštva nisam prestajao da se bavim decom realizujući brojne programe na Zmajevim dečjim igrama, u Dunavskom parku, na Radničkom univerzitetu. U jednoj pauzi napravio sam i rok grupu “Gepard grrr” s kojom sam snimio ploču i kasetu. Za te godine vezujem i meni vrlo važan rad u Akademskom pozorištu “Promena”, gde sam igrao u predstavama “Mara Sad”, “Krvoskok”, “Kod večite slavine”, “Jelka kod Ivanovih”, “Psovanje publike”. Mogu da kažem da sam rastao s tim pozorištem u kome smo se svi trudili da predstave budu što bolje. Bilo je tada i izleta kabaretskog tipa, saradnje s televizijom i na filmu.

Već godinama ste prisutni u ovoj posebnoj oblasti pozorišne umetnosti namenjene najmlađima, šta mislite o jugoslovenskom lutkarstvu?

Malo je glumaca koji se posle Akademije opredele za lutkarstvo, tako da je pravih animatora nedovoljno. Ovogodišnji Bijenale je ipak predstavio nekoliko mladih reditelja koji pokazuju veliko zanimanje za lutkarstvo, a priča se i o otvaranju odseka za lutkarstvo na jednoj od Akademija – tako da budućnost može biti lepša. Svestan sam da glumački dijapazon mora da bude širok da bi moglo da se opstane. Glumac mora da se oproba na svim poljima, a zatim ne može svako sve da radi – potpuno sam svestan gde je moje mesto. Problem kod nas je pre svega u tome što se na lutkarstvo i rad u dečijim pozorištima gleda s omalovažavanjem.

Ima li teškoća u radu u Pozorištu mladih u Novom Sadu?

Novosadsko Pozorište mladih već godinama ima teškoća zbog prostora. Imamo mnogo publike, a u sali samo 150 mesta, što je uz malu scenu zaista skučen prostor. Koliko se u gradu brine o ovoj pozorišnoj kuci pokazuje i dozvola da se u foajeu našeg pozorišta, ispred nekadašnjeg bioskopa Doma kulture, otvori bilijarski klub, s automatima, što zaista daje vrlo ružnu sliku. Obećavali su nam novi prostor, ali se i dalje ostaje samo na rečima.

Kakve planove imate van lutkarstva, s obzirom na to da ste nastavili saradnju s Ljubišom Ristićem?

U Novom Sadu su, po dolasku Ljubiše Ristića, počele neke stvari da se menjaju i ocekujem da ce ovaj grad ubrzo postati središte pozorišnih zbivanja u zemlji. Došli su reditelji koji do sada ovde nisu radili ili neki kojih dugo nije bilo, a prihvatili su poziv zahvaljujući novom Ristićevom programu za koji mislim da će zaista SNP izvesti u svet. Kada su u pitanju nove uloge, igrao sam u predstavi “Sprovod u Terezijenburgu” u režiji Ljubiše Ristića, a radim i u mjuziklu “Rojal nevi”, koji takođe režira Ristić, koreografkinja je Nada Kokotović, a kompozitor Gabor Lendel. Volim takav rad i mislim da će to biti dobra i gledana predstava. Obe su rađene za subotičko Narodno pozorište, što je i manje važno ako predstave žive i imaju publiku.

Nina Popov, Dnevnik, Novi Sad, 26. septembra 1989.

April 1986.

GLASNIK RTNS 1986.

GLUMAC MULTIMEDIJALNOG ŽIVOTA ili

ŽIVOT MULTIMEDIJALNOG GLUMCA

Razgovori: Ratko Radivojević

Njegov prepoznatljiv glas često se razleže kroz etar našeg radio-programa, kao što je i njegov lik zauzeo svoje stalno mesto na televizijskom kanalu. Ratko Radivojević, glumac, umetnik, lice koje gotovo svakodnevno srećemo po hodnicima i mnogobrojnim redakcijama naše Kuće. Njegovo prisustvo postalo je navika (“čak ni portiri ne traže propusnicu od mene – misle da ovde radim”), navika koja ne iznenađuje znajući činjenicu da je u Radio-televiziji Novi Sad duže od mnogih koji su u njoj zaposleni.

U Televiziji Novi Sad sam od njenog samog početka. Zapravo još od onih dana kada je ona bila samo dopisništvo TV Beograda. Na Radiju sarađujem od 1973. godine – od kada i počinjem profesionalno da se bavim glumom. Postao sam stalni saradnik Dramskog programa Radija, ali ne samo njega. U “Veseloj vetrenjači” Milana Todorova sam već deset godina. Pošto volim sve da probam prošao sam mnoge stepenice Radija. Imam bogom dan glas koji sam uz to i školovao. Mnogi ga zapažaju, tako da pozivi ne izostaju. Ni posao spikera mi nije stran. Čak sam pevao i songove i to sa priličnim uspehom, samo niko neće ozbiljno da se pozabavi sa mnom – (kaže uz osmeh).

Jedno vreme si vodio emisiju “Zvukoplet”. Zašto je ta saradnja prekinuta?

Da. Nastali su neki problemi jer sam izlazio iz uobičajene šeme. Svojim radom sam stvorio svoj stil jer radim kako osećam. Jednog momenta moj rad je izašao iz ustaljene koncepcije i to je bio kraj. Međutim, to ne znači da je prekinuta i moja dalja saradnja sa Muzičkom redakcijom Radija.

Glumci obično govore o “daskama koje život znače”…

– Ne radim u Srpskom narodnom pozorištu zato što se nekoliko nelojalnih glumaca tome suprotstavljaju iz ličnih razloga. Moram napomenuti da na moj profesionalni rad, a ni na njegov kvalitet nikada nije bilo nikakvih zamerki. Čak sam dobijao i neke nagrade. Svoje pozorišno zadovoljstvo nalazim u radu sa Akademskim pozorištem “Promena” i nekim neformalnim grupama.

Danas, u vreme ekonomske krize prilično je hrabro nositi status slobodnog umetnika. Da li je to samo trenutni trend među mladim glumcima, ili posledica činjenice da mali broj njih ima priliku da uskoči u “pravo” pozorište?

– U Novom Sadu problem je što ima samo dva pozorišta. Zbilja ne znam kako “slobodnjak” može da preživi. Ja sam nekako uspeo, ali druge oko sebe ne vidim. Najteže je od svega toga biti sam sebi menadžer. Pomalo mi je žao što glumac u pozorištu ima iza sebe ceo aparat, a ja sam sam, pošto u Televiziji ne postoji glumačko mesto. Ipak, meni se ovako sviđa i odgovara mi takav način rada. Teško je samo breme egzistencijalne nesigurnosti. Zato sam, na žalost, ponekad prinuđen da radim sve i svašta. Ali mislim da glumac koji razmišlja o svom poslu mora i može da radi sve što i ja, jer sve je to u domenu glumačkog posla.

Uglavnom spominješ televiziju. Izražavaš li time svoju privrženost tom mediju?

– Spomenuo sam već da sam u njoj od njenih prvih koraka. Mislim da na Televiziji nema redakcije sa kojom nisam radio – samo se slikao, pozajmljivao glas ili i jedno i drugo. Zbilja se osećam kao deo te Kuće. Uostalom, tu ostvarujem veći deo dohotka, od kog izdržavam četvoročlanu porodicu. Svestan sam da se na televiziji može opstati samo sa visokoprofesionalnom svešću. Gužva, večiti nedostatak vremena dovode do velikih improvizacija, situacija da učim od danas do sutra, da sam nabavljam šminku, kostim. To mi predstavlja veliko zadovoljstvo pošto pruža mogucnosti mojoj kreaciji. Ako je uloga mala, ja je nadograđujem. Reditelji imaju poverenja u mene i obično to prihvataju. Žao mi je samo što nema dovoljno traka na Televiziji, skoro se sve briše, a para za video-rekorder nemam. Ipak, trudim se da vidim šta sam uradio, da sa rediteljem ispravljam greške. Savremeni glumac ne može da ne uči stalno. Breht, Stanislavski… sve je već postalo “klasika“. Zato pokušavam da sve gledam na nov način. Sa svima lepo sarađujem, od reditelja, snimatelja i ostalih programskih točkića, jer jedino tako može da se uspe. Međusobno se poštujemo, a to je najbitnije.

Spomenuo si neke nagrade!?

– Nagrade sam dobijao, ali ne kitim se njima. Priznajem, lepo je kad ih čovek primi. Ali kad te na ulici neko sretne i kaže: “bilo je lepo” – sreća i podstrek su isti.

Smatraš li da se mladim ljudima pruža dovoljna šansa da iskažu svoje stvaralačke kvalitete?

– Ja želim ovoj Televiziji da zaista radi najbolje projekte i da je najbolja u svemu. Nikad mi nije teško da sarađujem sa autorima raznih emisija i redakcija, od početne ideje do konačne realizacije projekta. Mislim da bi imali obostranu korist kada bi ta saradnja bila još mnogo veća i šira. Smatram da bi novosadska Televizija trebalo sa mnogo više poverenja da se okrene Novosađanima, kako glumcima, tako rediteljima, snimateljima i ostalim autorima. Jer jedino ako njen program bude autentičan izraz ove sredine ona može opravdati svoje postojanje. To je ona poznata teorija “od lokalnog ka univerzalnom”.

U kontekstu univerzalnog gledanja, Ratko Radivojević na svet gleda kao na sled događaja koji se sastoji od pojedinih slika, izjednačavajući vreme s večnošću, doživljavajući svet kao teatarski hibrid pun komedije, trilera, drama, tragedija u stalnom presvlačenju i pretapanju. Mase privlači rečitošću demistificirajući život i ljude, glumce i gledalište, stapajući ih u jedno kao u najidealnijem brehtovskom teatru. Jednostavno unosi nove osećaje sveta razlučujući nov kvalitet od uobičajenih preterivanja svake avangarde. Njegov cilj viši je od etičkog, njegov poziv gotovo je jači od ljudskog.

– Kod mene je uvek prisutna volja za nepoznatim. Volim sve malo da izokrenem, da napravim neki pomak, unesem deo sebe. Intimno najviše volim vesele stvari – naročito satiru. No, ne želim da budem “fah” glumac. Kada glumim trudim se da budem ono što se traži, ali i u tome mora biti mog pečata. Uvek imam neki novi pristup. U pozorištu nisam rob, svaki put ponešto izmenim, unesem nešto novo. Glumac stalno mora da oštri svoj intelekt, kao i da fizički opstaje. Živimo brzim tempom. Saznanja su svakim danom nova pa prema njima moramo da se vladamo i ponašamo. Danas je sve multimedijalno. Živimo multimedijalno, radimo multimedijalno, volimo se multimedijalno. Tu više nema nikakve razlike. Moraš sebe celog da uložiš u bilo koji posao. Jedini način da se čoveku nešto vrati je da ulaže. Pošto nemam štednu knjižicu ne mogu ulagati u nju, već ulažem u glumu.

Smatram da za glumca nema penzije. Probaću da se izvežbam da glumim dok mogu, a kad ne budem mogao – neću više postojati.

Verica Poljaković, Glasnik RTNS, Novi Sad, april 1986.

IMAGE