MASTERSI IZ NAŠEG SOKAKA
Rok-opereta “Kozoder u akciji” na sceni Srpskog narodnog pozorišta
Kad se jedan pozorišni rad nakon više javnih izvođenja, uredno oglašavanih i sprovodenih u podesnom prednovogodišnjem terminu, donekle “samozaboravi” pa iznova bude predstavljen u “premijernom” svetlu, očigledne su najmanje dve stvari. Prvo, da je u pitanju svesno pravljeni član šire artističke kategorije “work in progres”, kome autori, dakle, nisu odredili ni krajnje granice ni formu, niti od dalje dorade sasvim odustaju – pledirajući tako za neku vrstu “otvorenog dela”. Drugo, da je pomenuti razvojni proces kako-tako stabilizovan a delo dovedeno u zrelu oglednu fazu u kojoj su prebrođena sva unutrašnja iskušenja, uz osvojenu spremnost i za spoljašnje iskušenje kritičke recepcije, odnosno provere.
Od antipatije do “spejs opere”
Upravo tako nešto desilo se u subotu sa rok-operetom “Kozoder u akciji” nastalom pod patronatom i na trošak SNP, a konačan utisak u kome ima mesta i za poneki ozbiljan prigovor ipak je uglavnom povoljan. Podemo li od marginalnog, dopadljivo je što je ceo projekat nastao na inicijativu nekolicine mladih glumaca i muzičara (što profesionalaca, što amatera) te što je njihova atipična želja za radom namenjenim još mladoj publici (a sa nešto tragalačkog smera) naišla na podršku donekle srodne atipične vladajuće uprave SNP. Začetnik čitavog ovog scenskog zamešateljstva, glumac Ratko Radivojević, libretistički je preoblikovao, dopunio i osavremenio tekst “žalosne igre” Jovana Jovanovića Zmaja “Nesretna Kafina”, pri tom mu je pomogla glumica Aleksandra Pleskonjić Ilić da bi oboje kompozitorski deo posla poverili mladim muzičarima Aleksandru Šumaru, Danijelu Starom i Zoranu Lekiću, dok su preostale značajne stavke scenskog oblikovanja preuzeli kostimograf Jasna Petrović Badnjarević, scenograf Boris Maksimović i savetnik za pokret Nada Kokotović.
Prvi problem tako nastale predstave svakako nije pitanje njene namene, odnosno profila i uzrasta publike koju ona “traži”, ali kao da se od tog momenta krenulo, gradilo – pa ga baš nikako ne bi valjalo zaobići. Sam Zmaj je, naime, u svoju “Kafinu” već upisao dovoljno apsurda, paradoksa pa i hladne strave da očigledno nije namenjena tek najmlađima, jer svet i scenu otkriva ne samo kao mesto nasilja, nesporazuma i odsustva uobičajene idile, već i kao mesto koje zahteva pitanje ima li u njemu ičeg stvarnog. Na nepunih deset strana ove “žalosne igre” ispisane stihovima prvo će anonimno pismo otkriti da željeni mladoženja princeze Kafine nije nikakav ljupki princ vec okrutni razbojnik, onda će potencijalni mladoženja potencijalnog tasta lišiti glave pa se zatim susresti sa verenicom koja ga zbog toga prokune, “vadeći i bacajući” (kako to Zmaj formuliše) pri tom oba sopstvena oka “iz glave na zemlju”. I taman da odbačeni razbojnik Kozoder ode da traži lošu sudbinu koja mu preostaje, kad eto još crnjeg obrta: jer radi “utehe” i “mira” publike on zastane, izjavi da akteri viđene igre i nisu “živi ni pravi” vec su od krompira, a da bi to dokazao “skine svoju glavu i baci je pred publiku”. Pa dodatni komentar o tamnim unutrašnjim i drugim igrama Zmajeve “žalosne igre” kao da i nije potreban.
Takva kakva je ona bi publiku dečjeg uzrasta očito pre zaprepastila nego zabavila, dok bi stariju i odraslu ponajpre mogla da uveri da je horora i drugih anticipacija Beketa i na ovim našim prostorima bilo dok se o apsurdu na sceni još nije ni snilo. U reinterpretativnoj viziji Ratka Radivojevića, pak, ovakva svrha i dejstvo Zmajeve igre sasvim su preusmereni. Tragedija sa ubistvom Oca-Kralja i ostatka dopisane Kafinine populacije nije zaobiđena – jer za decu (i odrasle) slični poslovi već su TV i druga svakodnevica – ali je rasplet radikalno izmenjen u pravcu hepienda koji obećava nov početak i “bolje sutra”. Efekat začudnosti i izvanumlja, pak, sačuvan je, ali se iz sfere uznemirujuće fantastičnog pomera u šaroliku oblast zabavno-fantastičnog, odnosno naučno-fantastičnog. Tako razbojnik Kozoder i njegova svita zadobijaju obličja podobna hiper-popularnim Mastersima i funkciju lutajuće svemirske Horde osvajača-istrebljivača, dok Kafinina svojta nalikuje na intelektualno uniženog i lepše obučenog patuljka (šta li je?) Jodu iz Lukasovog “Povratka džedaja”, cija planeta treba da posluži za još jedan Kozoderov trijumf. Dve svemirske kulture, dakle, sreću se u više slikovitom nego strašnom “sudaru svetova” zasnovanom na uzajamnom nerazumevanju, a dramaturški procep koji nastaje da bi se nakalemio hepiend relativno smisleno je popunjen figurom zločestog patuljka Lilitšeljea – anonimnog dostavljača koji sasvim ocrni Kozodera i zapravo isprovocira sukob ne bi li se sam dočepao ljupke Kafine.
Suvišno i perfekcija
Zamislivši ovako svoj rad u podžanrovskom duhu i ikonografskom ključu “spejs opere”, autori “Kozodera u akciji” uspeli su da na tom tragu dosta postignu ali kao da su pomalo prevideli da je “spejs opera” ipak prvenstveno filmska vrsta, a da i kao takva iziskuje vrhunski profesionalizam i vrhunsku tehniku (izvedbe i scene u datom slučaju). Toga je pak uglavnom nedostajalo i to na način koji prikazivača primorava da se (prividno infantilno) svrstava u predstavljenom međuplanetarnom ratu. Jer patuljci Liliputanci izvrsno su scenski postavljeni (kostim, šminka, glasovna artikulacija, pokret) uz jasno izdiferencirane i glumački doradene likove Kafine (Gordana Đurđević), Lilitšeljea (Nenad Vujanović), Kralja (Novak Bilbija), upravo onoliko koliko zbog predimenzioniranog kostima i šminke te istovrsnosti nastupa Kozoderova Horda deluje više neekspresivno-zbrkano no što joj ime opravdava, a uz to još pre zbunjeno nego zastrašujuće. Makar da je njen solist Robert Kolar poneku scensku situaciju i iskoristio da pokaže više glumačke volje od samog “govora tela”.
Sa malo raskošnih scenografskih sredstava ali sa dosta smisla za efekat upotrebljenog Boris Maksimović je prostor igre učinio rečitim i efikasnim, podesnim za uranjanje u fantazijsko, no ma koliko da je uzdignuti kavez sa zatvorski kostimiranim muzičarima i živom svirkom zgodno delovao u vrhu scene, toliko je pogrešna rediteljska volja da se ova ponešto nategnuta metafora smisaono potencira delovala kao insert iz pogrešnog filma. Slično bi se moglo reći i za pojavu Dva Čudna Stvora na dvostrukim štulama cija se dramaturška funkcija nije pokazala vrednijom nego da podseti da smo nešto sasvim slično već videli u Pašovićevom “Dozivanju ptica”. I tako dalje – pri čemu je scenske fantazije, pa i umeća ipak bilo u nužnoj i dodatnoj meri, sa pojedinim izvrsnim i baš lepim segmentima igre, solidnim debijem mladog kompozitorskog trija i odgovarajućom interpretacijom muzičarskog kvinteta čiji je neopravdano podignut nivo zvuka na nesrecu ili sreću, kako kad, često zaklanjao ne baš uvek sigurne vokalne deonice preostalih izvođača.
Dovoljno dakle i za gledalačko zadovoljstvo (ipak uglavnom sasvim mlade publike) i za zadovoljstvo što je nastavak rada na doterivanju ove predstave najavljen kao njeno trajno stanje pa ima nade da će sve što u njoj smeta uspelom podjednako uspešno biti otklonjeno.
Vladimir Kopicl, Dnevnik, Novi Sad, 20.01.1990.