Krevet koji se raspada u delove sna i pletisanka vilinskog glasa, formalni su okvir za igru asocijacija u kojoj će svaki gledalac prepoznati svoj neumitan san, neostvarenu želju, neutaženu strast, svoj košmar…Članovi teatra BROD koji vodi glumac Ratko Radivojević, uverili smo se protivnik klasične koreografije, sredstvima koja se ne lišavaju dramskog principa, a nisu akademska – pokretom koji je u ovoj predstavi post, post moderan i ne zahteva naročito predznanje klasičnog plesnog obrazovanja, a koji pokreće žestoka muzika savremenog senzibiliteta prožeta futurističkim tonovima Stevana Kovača Tikmajera i Borisa Kovača, oslikali su krevet kao metaforu za našu planetu i mesto gde živimo, ostavljajući prostor gledaocu da prema svom obrazovanju, intelektu i raspoloženju doživi njihovu igru.
Priče iz kreveta, deluju u složenoj realnosti snova i bunila, a na sceni su ih oživeli Andrea Gjuzelev Stefanov, Neda Miljković, Nada Kovacević, Dijana Gvozdenović, Miljan Vuković i drugi…, čije su posvećenost, energija i emocija nagrađene bogatim aplauzom…
Sofija Ljukovčan
TV DNEVNIK TV Novi Sad
Jedno od malih i neverovatno potrebnih zadovoljstava (u urbano-užurbanom svetu često zanemareno) je i potreba da u svom mekom krevetu ispunjenom prošlenoćnim snovima produžimo sanjarenja još topli od spavanja, mazni od slatkih sanja ili mirisni od neke erotske igre. Upravo taj „produženi“ osećaj blaženstva nakon spavanja, na scenu je postavio i predstavio pokretom, pomalo i plesom Ratko Radivojević okupivši u svoj BROD sjajnu grupu mladih ljudi od kojih je većina prvi put na „daskama“. I upravo ta njihova scenska „nevinost“ daje predstavi KREVET posebnu dimenziju jer njegovi akteri neopterećeni teorijama i teoremama glume, nisu profesionalno izveštačeni već su slobodni i iskreni u svakom svom pokretu i osećanju muzike.
Predstava KREVET privlačna je i zbog opuštajuće atmosfere kojom odiše, obučena u odlične udobne bele kostime koji sijaju na tamnoj sceni. Ona je u stanju da svojom jednostavnošću zainteresuje i pasionirane džangrizave obožavaoce teatra, ali jednako i one koji su se u njemu prvi put našli iz nepoznatih im razloga.
Aleksandra Lončarski
DANAS
LOVAC NA SNOVE
Ako je krevet mesto na kojem si zaista onaj ko si, baš onakav kakav si, ogoljen do istine same, bilo da sanjaš, odmaraš ili voliš, onda je istoimena predstava Ratka Radivojevića pravi način da se sagleda kompletna umetnička ličnost čoveka koji je jedno od obeležja kulture Novog Sada.
Na prvi pogled naivna priča, KREVET je zapravo duboka i temeljna studija jednog čoveka u trenucima kada ostaje sam sa sobom i sopstvenim ponorima, bilo da su svetlih ili tamnih boja.
To je duhovita, nežna, škakljivo ironična, na momente potresna a katkad vrlo komična i svakako zavodljiva priča o životu koji „vodimo“ dok snevamo.
Ratko Radivojević u ovoj predstavi, poput kakvog hazarskog lovca na snove, uhodi pomalo svakog od nas i zato se povremeno čini da je baš onomad u jedan od naših snova ušao i pokoji detalj njegov ispričao.
A tako tananu priču mogli su da prate samo iskreni i pozorišno nevini ljudi. Njih je Radivojević našao u 12 mladih ljudi koji su, vođeni muzikom savremenih novosadskih kompozitora, precizno i jasno prošetali snovima panonske ravnice.
Snežana Miletić
LUDUS
SPAVATI, MOŽDA SANJATI
Rođenje, ljubav, smrt – koja ih to zajednička asocijacija povezuje? Po Ratku Radivojeviću, to je – (filozofski, „nestašno“, duhovito, precizno) krevet. I zato naslov njegovog najnovijeg autorskog projekta („KREVET – asocijacije“, u izvođenju trupe BROD) jeste metafora koja život znaci i jeste povod za bezbroj scenskih asocijacija na tu temu.
Krevet – san. A snovi su, kažu, crno-beli, nepovezani, katkad nejasni i magloviti, katkad savim nalik javi, ekspresivni. I predstava Ratka Radivojevića je onirična, likovno svedena i kultivisana, ahromatska, dakle crno-bela, fragmentarne scenske dramaturgije, u idiomu pokreta koji se, uglavnom apartno odvija spram snažnog muzičkog bekgraunda dela savremenih novosadskih kompozitora (Stevan Kovač Tikmajer, Boris Kovač, Nineta Avramović, Miloš Jelić i Nemanja Radivojević), uz repetitivne, ritmički i značenjski precizne, invektive nestvarno začudnog vokala Rade Nikolić i njene pesme koja kao da dolazi iz neke druge galaksije.
U pitanju je niz scenskih slika/prizora nemirnog (devojačkog) sna, ispunjenog košmarima koje prouzrokuje isto tako nemirna i košmarna svakodnevica puna „krika i besa“, ali i trivijalnih sitnica koje „život znače“, poput dosadnog zujanja komarca, zvonjave budilnika dok su kapci još teški a krevet tako toplo primamljiv, suseda nagnutog preko „tuđeg plota“, jutarnjeg tuširanja i vežbi protezanja, umora od jednoličnog života, malo seksa i još manje ljubavi…
Na pocetku, to je igra fetusa, njihovo rađanje/oslobađanje, upoznavanje sebe i sveta oko sebe, izdvajanje individue iz kolektivnog, ljubav (duhovita baletska persiflaža ljubavne scene), ekstatični, erotikom nabijeni, prizori figura veneris, udaljavanje/otuđenje, smrt… rodenje… začarani krug.
Pokret u ovoj predstavi je nekako elementaran, naoko nestilizovan, spontan, a akteri, mladi glumci/plesači, su istovremeno i dramatis persone, ali i neka vrsta žive scenografije, čak rekvizite. U tom domenu, ideju Ratka Radivojevića, vrlo precizno je – kao koreograf, ali i kao izvanredno ekspresivna scenska pojava – sprovela Andrea Gjuzelev Stefanov, pored koje u ovoj predstavi igraju i Neda Miljković, Nada Kovacević, Dijana Gvozdenović, Lena Cvetković, Boris Branković, Milana Jovanović, Miljan Vuković i Marko Suharevski, svi s izvesnim, pri tom veoma različitim, scenskim iskustvom: od glumačkog, plesnog do manekenskog.
Kostimografkinja Romana Knežević obukla je u belo sve aktere, potencirajuci sličnost, a ne razlike, likovnu harmoniju i podržavajući osnovna polja značenja predstave.
Darinka Nikolić
DNEVNIK
OGOLJENI HIPNOS, NEOGOLJENI EROS
(…) Između oniričkog i ludičkog, sudbinskog i ironičnog, stila i improvizacije, artikulisanog i aleatoričkog, pozorišnog i performerskog ta dejstva se – uz odličan izbor muzike, dobar rad sa svetlom i ponekad precizno postavljenom parafrazom znane nam Umetnosti – iz neke vrste demokratičnog ogleda sa ličnim iskustvom učesnika srećno okupljaju u ukupnost komada sa dejstvom koje primerno ispunjava svoju inicijalno postavljenu auru, mislimo li pri tom na njen opipljivi i neopipljivi total a podrazumevamo kontekst našeg još živog neverbalnog, plesnog teatra ili ako, pak, samo sledimo svoje gledalačko iskustvo nastojeći da viđeno upišemo tamo gde mu je i mesto: tamo gde ima snage, a um se jasno nazire bez namere da samo caruje.
Vladimir Kopicl

Krevet koji se raspada u delove sna i pletisanka vilinskog glasa, formalni su okvir za igru asocijacija u kojoj će svaki gledalac prepoznati svoj neumitan san, neostvarenu želju, neutaženu strast, svoj košmar…Članovi teatra BROD koji vodi glumac Ratko Radivojević, uverili smo se protivnik klasične koreografije, sredstvima koja se ne lišavaju dramskog principa, a nisu akademska – pokretom koji je u ovoj predstavi post, post moderan i ne zahteva naročito predznanje klasičnog plesnog obrazovanja, a koji pokreće žestoka muzika savremenog senzibiliteta prožeta futurističkim tonovima Stevana Kovača Tikmajera i Borisa Kovača, oslikali su krevet kao metaforu za našu planetu i mesto gde živimo, ostavljajući prostor gledaocu da prema svom obrazovanju, intelektu i raspoloženju doživi njihovu igru. Priče iz kreveta, deluju u složenoj realnosti snova i bunila, a na sceni su ih oživeli Andrea Gjuzelev Stefanov, Neda Miljković, Nada Kovacević, Dijana Gvozdenović, Miljan Vuković i drugi…, čije su posvećenost, energija i emocija nagrađene bogatim aplauzom…
Sofija Ljukovčan TV DNEVNIK TV Novi Sad

Jedno od malih i neverovatno potrebnih zadovoljstava (u urbano-užurbanom svetu često zanemareno) je i potreba da u svom mekom krevetu ispunjenom prošlenoćnim snovima produžimo sanjarenja još topli od spavanja, mazni od slatkih sanja ili mirisni od neke erotske igre. Upravo taj „produženi“ osećaj blaženstva nakon spavanja, na scenu je postavio i predstavio pokretom, pomalo i plesom Ratko Radivojević okupivši u svoj BROD sjajnu grupu mladih ljudi od kojih je većina prvi put na „daskama“. I upravo ta njihova scenska „nevinost“ daje predstavi KREVET posebnu dimenziju jer njegovi akteri neopterećeni teorijama i teoremama glume, nisu profesionalno izveštačeni već su slobodni i iskreni u svakom svom pokretu i osećanju muzike. Predstava KREVET privlačna je i zbog opuštajuće atmosfere kojom odiše, obučena u odlične udobne bele kostime koji sijaju na tamnoj sceni. Ona je u stanju da svojom jednostavnošću zainteresuje i pasionirane džangrizave obožavaoce teatra, ali jednako i one koji su se u njemu prvi put našli iz nepoznatih im razloga.
Aleksandra LončarskiDANAS

LOVAC NA SNOVE
Ako je krevet mesto na kojem si zaista onaj ko si, baš onakav kakav si, ogoljen do istine same, bilo da sanjaš, odmaraš ili voliš, onda je istoimena predstava Ratka Radivojevića pravi način da se sagleda kompletna umetnička ličnost čoveka koji je jedno od obeležja kulture Novog Sada. Na prvi pogled naivna priča, KREVET je zapravo duboka i temeljna studija jednog čoveka u trenucima kada ostaje sam sa sobom i sopstvenim ponorima, bilo da su svetlih ili tamnih boja. To je duhovita, nežna, škakljivo ironična, na momente potresna a katkad vrlo komična i svakako zavodljiva priča o životu koji „vodimo“ dok snevamo. Ratko Radivojević u ovoj predstavi, poput kakvog hazarskog lovca na snove, uhodi pomalo svakog od nas i zato se povremeno čini da je baš onomad u jedan od naših snova ušao i pokoji detalj njegov ispričao. A tako tananu priču mogli su da prate samo iskreni i pozorišno nevini ljudi. Njih je Radivojević našao u 12 mladih ljudi koji su, vođeni muzikom savremenih novosadskih kompozitora, precizno i jasno prošetali snovima panonske ravnice.
Snežana MiletićLUDUS

SPAVATI, MOŽDA SANJATI
Rođenje, ljubav, smrt – koja ih to zajednička asocijacija povezuje? Po Ratku Radivojeviću, to je – (filozofski, „nestašno“, duhovito, precizno) krevet. I zato naslov njegovog najnovijeg autorskog projekta („KREVET – asocijacije“, u izvođenju trupe BROD) jeste metafora koja život znaci i jeste povod za bezbroj scenskih asocijacija na tu temu. Krevet – san. A snovi su, kažu, crno-beli, nepovezani, katkad nejasni i magloviti, katkad savim nalik javi, ekspresivni. I predstava Ratka Radivojevića je onirična, likovno svedena i kultivisana, ahromatska, dakle crno-bela, fragmentarne scenske dramaturgije, u idiomu pokreta koji se, uglavnom apartno odvija spram snažnog muzičkog bekgraunda dela savremenih novosadskih kompozitora (Stevan Kovač Tikmajer, Boris Kovač, Nineta Avramović, Miloš Jelić i Nemanja Radivojević), uz repetitivne, ritmički i značenjski precizne, invektive nestvarno začudnog vokala Rade Nikolić i njene pesme koja kao da dolazi iz neke druge galaksije. U pitanju je niz scenskih slika/prizora nemirnog (devojačkog) sna, ispunjenog košmarima koje prouzrokuje isto tako nemirna i košmarna svakodnevica puna „krika i besa“, ali i trivijalnih sitnica koje „život znače“, poput dosadnog zujanja komarca, zvonjave budilnika dok su kapci još teški a krevet tako toplo primamljiv, suseda nagnutog preko „tuđeg plota“, jutarnjeg tuširanja i vežbi protezanja, umora od jednoličnog života, malo seksa i još manje ljubavi… Na pocetku, to je igra fetusa, njihovo rađanje/oslobađanje, upoznavanje sebe i sveta oko sebe, izdvajanje individue iz kolektivnog, ljubav (duhovita baletska persiflaža ljubavne scene), ekstatični, erotikom nabijeni, prizori figura veneris, udaljavanje/otuđenje, smrt… rodenje… začarani krug. Pokret u ovoj predstavi je nekako elementaran, naoko nestilizovan, spontan, a akteri, mladi glumci/plesači, su istovremeno i dramatis persone, ali i neka vrsta žive scenografije, čak rekvizite. U tom domenu, ideju Ratka Radivojevića, vrlo precizno je – kao koreograf, ali i kao izvanredno ekspresivna scenska pojava – sprovela Andrea Gjuzelev Stefanov, pored koje u ovoj predstavi igraju i Neda Miljković, Nada Kovacević, Dijana Gvozdenović, Lena Cvetković, Boris Branković, Milana Jovanović, Miljan Vuković i Marko Suharevski, svi s izvesnim, pri tom veoma različitim, scenskim iskustvom: od glumačkog, plesnog do manekenskog. Kostimografkinja Romana Knežević obukla je u belo sve aktere, potencirajuci sličnost, a ne razlike, likovnu harmoniju i podržavajući osnovna polja značenja predstave.
Darinka NikolićDNEVNIK

OGOLJENI HIPNOS, NEOGOLJENI EROS
(…) Između oniričkog i ludičkog, sudbinskog i ironičnog, stila i improvizacije, artikulisanog i aleatoričkog, pozorišnog i performerskog ta dejstva se – uz odličan izbor muzike, dobar rad sa svetlom i ponekad precizno postavljenom parafrazom znane nam Umetnosti – iz neke vrste demokratičnog ogleda sa ličnim iskustvom učesnika srećno okupljaju u ukupnost komada sa dejstvom koje primerno ispunjava svoju inicijalno postavljenu auru, mislimo li pri tom na njen opipljivi i neopipljivi total a podrazumevamo kontekst našeg još živog neverbalnog, plesnog teatra ili ako, pak, samo sledimo svoje gledalačko iskustvo nastojeći da viđeno upišemo tamo gde mu je i mesto: tamo gde ima snage, a um se jasno nazire bez namere da samo caruje.
Vladimir Kopicl