PRESS CLIPPING KAD BOGALJI MARŠIRAJU

VEČERAS PREMIJERA POZORIŠNE TRUPE „BROD“ – ZLO DUBOKO U NAMANa Kamernoj sceni SNP-a projekat autora i reditelja Ratka Radivojevića „Kad bogalji marširaju“Nova predstava novosadske pozorišne trupe „Brod“ i njenog autora i reditelja Ratka Radivojevića „Kad bogalji marširaju“, večeras ce premijerno biti izvedena na Kamernoj sceni Srpskog narodnog pozorišta. Četvoročlana glumacka ekipa, u kojoj su Andrea Stefanov Gjuzelev (ujedno i saradnik za koreografiju), Neda Miljković, Agota Vitkai Kučera i Boris Branković, kroz pokret će se prisetiti nekih igara iz detinjstva ili izmisliti nove, kako je na jucerašnjoj konferenciji pomenuo autor i reditelj Ratko Radivojević, a predstava će ukazati na to kako se obično završavaju takve igre.- Predstava je trebalo da bude veselija. Pokušavali smo da se prisetimo igara koje smo zaboravili, ili da pronađemo neke nove, ali se većina igara završavala tučom, nadmetanjem ili mržnjom i tako se nametnula tema: mržnja i nasilje, kao, nažalost, jako bitna u našim životima – rekao je je Ratko Radivojević. – Tako se razvila i ideja da su ljudi koji mrze zapravo bogalji u glavi koje to osećanje vremenom sve više obuzima i na kraju uništava. Već nazivi scena koji opisuju „svet ljudi bogalja“ upućuju na to kakve igre će se zaigrati, kao što su, medu ostalima, „dobar, rđav, zao?“, „hrani kera da te ujede“, „nisam te ni pipnuo, sam si pao“. Reči Ratka Radivojevića o ovoj predstavi, kroz opis samog procesa rada, otkrivaju kako se kristalisala pomenuta ideja predstave: „Tragamo za detetom u sebi i pravimo duhovitu predstavu. Dođemo na probu, glumci i ja, pokušavamo da se vratimo u detinjstvo. Igra počinje. Ali ubrzo to nevino dete koje smo negde u sebi pronašli i izneli na pozornicu, postaje surovo. Svaki pokušaj da okrenemo na smešno, samo je poniranje u tužno. Svaka igra se završava, ne po pravilima, nego kako mora“.Među glumcima ove predstave, koji su i ranije glumili u predstavama trupe „Brod“ je i operska pevačica Agota Vitkai Kučera čiji vokal će biti jedina muzička dimenzija ove predstave, za koju je kostime uradila Romana Knežević.
N. P-j. (DNEVNIK, Novi Sad, 16. april 2004.)

---

POZORIŠNE PREMIJERE – SUROVA IGRA

Koreodrama „Kad bogalji marširaju“ novi projekat Ratka Radivojevića i Teatra „Brod“ izvedena na Kamernoj sceni SNP
Kontroverzna koreodrama „Kad bogalji marširaju“, najnoviji je projekat teatra „Brod“, koji vodi poznati novosadski glumac i reditelj Ratko Radivojević, a čija je premijera bila 16. aprila na kamernoj sceni Srpskog narodnog pozorišta. Crveno igralište, Ratka Radivojevića je prostor u kom kako i on sam kaže „svaka igra završava, ne kakva su njena pravila, nego kako mora!“. Prazan prostor u kom protagonisti počinju svoju, naizgled, nevinu igru koja prerasta ili se vraća u najsuroviji (iskonski!?) oblik svog postojanja, ispunjava se gorčinom realnog sveta u kome vlada nasilje, agresivnost i mržnja! Obavijeno u plašt dečije igre, nevinosti uzroka, i nesvesnih posledica, ova predstava bavi se ljudskom osakaćenošću, ne toliko u smislu telesnosti, vec emotivnom i razumskom. Koliko su naši izbori, naše emocije uslovljene ljubavlju, mržnjom ili pak strahom od snage onog drugog pored nas?Priča pretočena u pokret, koji je sjajno postavila Andrea Stefanov Gjuzelev, a dobro izveli Neda Miljković, Agota Vitkai Kučera, Boris Branković i sama koreografkinja Andrea Gjuzelev, postaje sve mračnija ( … ) Što se tiče forme i gradacije priče, ona je bila na zavidnom nivou koji se i očekivao, kao i sam pokret koji je direktno odgovarao na zadatu temu. Brutalno surova (realna!?) priča o ljudskoj nesreći ipak ima svoj lirični kraj, koji se simbolično završava u ljubavnom plesu. I to kakvom! Ovakvu vrsta projekta, koji ce se naći, nadamo se, i na repertoaru našeg nacionalnog pozorišta, trebalo bi maksimalno podržati i negovati, ali sa idejom da se konačno oslobodi i izbaci na videlo toliko dugo zadržavana ali i nažalost, sakaćena mašta naših umetnika da bi kako i sam autor Ratko Radivojević kaže:“ igra bila moguća!“
Milica Cerović (DNEVNIK, Novi Sad, 23. april 2004.)

---

I DEČJA IGRA RAĐA PROBLEM VOĐE
Trupa „Brod teatar“ neguje vizuelno jednostavan teatar pokretaKoliko puta u toku dana kažemo: „Mrzim!“ Kišu, vrućinu, slatku kafu… Kada bismo izračunali koliko puta to kažemo, ta reč bi prevagnula nad na drugima. Znam po sebi, uostalom. Kada bi ljudi razmislili o tome šta izgovaraju i koje posledice to može da donese, mislim da bi uvideli mnogo toga kada su u pitanju svest o postupcima i odgovornost – kaže za Blic News Ratko Radivojević, glumac, reditelj i osnivač novosadskog Brod teatra o predstavi Kad bogalji marširaju, u kojoj igraju Andrea Stefanov-Gjuzelev, Neda Miljković, Agota Vitkai-Kučera i Boris Branković, a koja je nedavno premijerno prikazana u beogradskom KPGT-u. Kad bogalji marširaju je, iako bez dijaloga i teksta, čitljiva i komunikativna, vizuelno jednostavna, ali sadržajna predstava, koja je, sudeći po aplauzima, ostavila utisak na nažalost malobrojnu (delom i zbog slabe medijske pokrivenosti) uglavnom mlađu publiku. Ona govori o banalnosti mržnje, a ljudi koji joj se povinuju postaju, kako objašnjava Radivojević, „bogalji u glavi“. A o iskustvu „bogalja u glavi“ Radivojević kaže: – Sam je sebi otkinuo delove sveta: niko neće biti bolji od njega. Ako je bolji, on ga mrzi i za njega ne postoji. Plus ili minus, crveno ili crno… Po njegovim rečima, početna ideja je bila da se napravi „vesela, zabavna predstava sastavljena od dečjih igara“ ali, u toku rada, ulazeći sve dublje u situacije i odnose među likovima, došli su do potpuno suprotne stvari – surovosti i mržnje. – U predstavi dete, igrajući se, uništava sve oko sebe i igre su se završavale surovo. Kao, ja sam jači od tebe, ja sam glavni, ja ću da idem dokle mogu. Krenuli smo sa poznatim dečjim igrama kao što su Između dve vatre, Trule kobile, Ide maca oko tebe, nadvlačenje konopca, i uvek se pojavi isti problem – vođa. On osvoji vlast i da bi znao da je vođa, mora nekog da tlaci da bi taj znao da je rob. A to je ono, posmatraš dečju igru i kažeš „jao, slatka deca, igraju se“, a u stvari, kad bi im dao prave pištolje i noževe, ne bi to baš tako naivno i dečje bilo. Dođemo na probu, glumci i ja, pokušavamo da se vratimo u detinjstvo. Igra počinje. Ali, ubrzo to nevino dete, koje smo negde u nama pronašli i izneli na pozornicu, postaje surovo. Svaka igra se završava ne onako kakva su njena pravila, nego onako kako mora. Jedni se smeju, drugi plaču – kaže Radivojević. Radivojević je publici poznat kao pozorišni i filmski glumac (Život je lep, Sex, partijski neprijatelj No 1, Vukovar jedna prica, serija Vuk Karadžić…) i kao idejni vođa i pevač grupe Gepard grrr, a Brod teatar, trupu poznatu uglavnom pozorišnim radnicima i ljubiteljima neklasičnog pozorišta, pokrenuo je u drugoj polovini devedesetih. – Pokret je, mislim, osnova svega – objašnjava Radivojević zašto je za umetnički izraz izabrao teatar pokreta. – Koliko puta čovek reaguje prvo pokretom a tek onda rečima. O daljim planovima ove male trupe Radivojević „ne zna šta da kaže“ jer prostor i finansije predstavljaju najveci problem Brod teatra, uostalom, kao i mnogih drugih tzv. off trupa, bez obzira na sve njihove uspehe i značaj. – Ne vidim da ćemo u naredne dve-tri godine moći da računamo na sopstveni prostor. Nažalost, živimo tu gde živimo i onako kako živimo i ima prečih stvari. Kultura je tu uvek bila u zapećku. Za sada se snalazimo tako što imam prijatelje koji mi pomažu, tako da probamo gde god možemo i gde nađemo prazan termin: u Srpskom narodnom pozorištu, Muzičkoj omladini, malo u Sinagogi… ma, gde god možemo – kaže Ratko Radivojević.
Bratislav Pejović (BLIC NEWS, Beograd, 26. maj 2004.)